Лена је са мамом била у куповини. Свуда се осећала празнична еуфорија, јер се ближила Нова година. Некако тих дана град изгледа другачије. Сви су ужурбани, насмејани. Лампиони красе цео град а велика окићена јелка у центру мами пролазнике да застану и бар накратко уживају у том призору. Улични продавци као да не осећају хладноћу, њихове тезге су пуне новогодишњих украса и занимљивих музичких играчака.
То је време када се стиче утисак да цео град пева. Лена је весело трчкарала поред маме гледајући час лево, час десно а малене уснице су биле развучене у осмех. Куповале су још неке украсе за јелку и поклоне за драге људе.
Радовале су се при помисли како ће свако бити пријатно изненађен када испод јелке види пакетић са својим именом. Нису то били то скупи поклони, већ ситнице које и не коштају пуно, али које ће свакако измамити осмех на лицу. Уосталом, поклон је вредан ако је од срца, а не ако кошта пуно.
Свратиле су у посластичарницу да узму Ленин омиљени колач. Ред је био дуг, али за право чудо нико није био нервозан. Сви су стрпљиво чекали. Ленину пажњу је привукла бака која је стајала у дну радње. Била је скромно обучена, некако чудно је изгледала и с времена на време молила продавачицу да јој поклони један колач. Продавачица је била неумољива.
Запретила је да ће позвати власника радње како би је избацио напоље. Напокон су Лена и мама дошле на ред. Мама се окренула и позвала баку да приђе. – Изаберите шта желите – рекла је јадној онемоћалој баки. За тренутак је настао тајац, продавачица је нервозно цупкала ногом, али мама није обраћала пажњу на њу.
Бака је прстом показала на еклер. – Узмите још нешто – молила ју је мама. Бака се љубазно захвалила, али није хтела ништа више. Лена је нетремице гледала у маму, у баку, па у продавачицу. На дечјем лицу заблистао је осмех. Онај прави, дечји, искрен из срца. Мама је узела још неколико колача за баку.
Бака их је постиђено прихватила, захвалила се, а затим напустила радњу. Док је паковала остатак мамине наруџбине, продавачица је нешто гунђала. Критиковала је маму, помињала баку која проси сматрајући да квари углед њихове радње. Мама се није упуштала у разговор, платила је рачун, захвалила се и изашле су из радње. Из Лениног ока је склизнула сузица.
– Мама, ти си најбоља на целом свету! – Загрлила је нежним дечјим ручицама. Била је поносна на своју маму. Лена је тада имала само три године, али ситуација из посластичарнице остала јој је дубоко урезана у памћење. А мама? Мама је иста као тог дана. Она своју децу не васпитава речима, већ делима.
( Из збирке „Уживај док си дете“ Славица Бијелић)
