Магарац Ушадин Ћуборепић живео је лепо на округлом острвцету. Био је слободан, могао је да ради шта му је воља, а хране је било у изобиљу. Ипак, Ушадин није био задовољан.
– Седи где и седиш и ткај што и ткаш!“ – рекао му је по народски галеб Кљунослав Леполетовић.
– Остав’ се, Леполетовићу, народских изрека, – одговорио је Ушадин. – Одох ја у свет. Овде је досадно!“
Бућнуо је у море и отпливао на друго острво, много веће од његовог.
Али – није се честито ни осушио од воде, када је наишао на једног суровог воденичара, који га је одмах ухватио и везао. Поток на коме се налазила његова воденица беше пресушио, па је узео магарца да му окреће воденични точак. Јадни Ушадин знојио се и мучио, а за храну добијао тек прегршт-две мекиња!
– Паметно је говорио Кљунослав!“ – јадао се сам себи, али касно.
И тек кад је поток напролеће набујао, магарац је успео да побегне на своје родно округло острвце, где је опет живео у миру.
