Било једном једно острво на којем су живели осећаји и људске вредности:
Добра Воља, Туга, Знање и међу осталима и Љубав.
Једног су дана схватили да ће њихово острво да потоне, те су припремили своје бродове, како би га напустили.
Једино је Љубав желела остати до последњег тренутка.
Када је острво било само трен до потонућа, Љубав је одлучила потражити помоћ.
Богатство је пролазило у близини и Љубав је упитала: „Богатство, можес ли ме повести са собом?“
„Не могу, много је злата и сребра на мом броду, нема места.“-рече Богатство.
Љубав тада одлучи питати Понос који је пролазио на величанственом броду.
„Поносу, преклињем те, можес ли ме повести са собом?“
„Не могу ти помоћи, Љубави“, одговори Понос: „Овде је све тако савршено, могла би ми уништити брод.“
Тада је Љубав замолила Тугу, која је пролазила крај острва:“ Туго, молим те поведи ме са собом!“
„Ох, Љубави“, одговори Туга:“ Тако сам тужна да не могу.“
Када је Добра Воља пролазила крај острва, толико је била задовољна да није ни чула Љубав како је дозива.
Тада Љубав зачује неки глас: „Дођи, Љубави, ја ћу те повести са собом.“
Био је то старац у маленом чамцу.
Када су стигли до копна, Љубав се искрца, а старац оде. Љубав је била толико срећна да је заборавила питати старца за име.
Љубав схвати колико му дугује, те упита Знање:„Знање, ти сигурно знаш ко ме је спасао?“
„То је било Време“, одговорило је Знање.
„Време?“, упитала је Љубав: „Па зашто би ме Време спасило?“
Знање одговори:
„ЗАТО ШТО САМО ВРЕМЕ ЗНА КОЛИКО ЈЕ У ЖИВОТУ ПОТРЕБНА ЉУБАВ!” ❤️💙
