Свануло је. Зграда „Симфонијског оркестра” је пуна нота као да станари нису ни спавали. Хајде да завиримо и сазнамо шта се дешава.
Сви станари су у дому породице Холц. Сви су ту осим Фагота. Дан пре, драги Фагот је отишао у посету својим рођацима. Станари су искористили ту ситуацију да припреме његов повратак и његов стоти рођендан. Госпођа Флаута лепршаво издаје наређења, а Контрафагот унисо (заједно) са њом појачава њене наредбе својим јако дубоким тоном, помажући да је сви чују.
Стиже и Фагот у дом сав узбуђен и пун прича. Није ни писак ставио (део инструмента којим се свира, нешто што би код нас људи била уста), већ је почео да се хвали.
– Срео сам свог деку Пана и његову супругу Сирингу! – рече Фагот (Панова фрула).
Сви радознало погледаше у њега, осим госпође Оргуље која је слушала његову причу са смешком на лицу. Деда Пан је чаробан, он је толико волео баку Сирингу да није могао да се никад одвоји од ње. Чак и када је бака Сиринга имала пуно посла, он је стално ишао за њом. Једног дана, Бог због толике љубави одлучи да баку Сирингу претвори у Фрулу. Од кад је бака Сиринга постала Фрула, дека Пан и Фрула су као једно биће. Његов дах и њен звук су нераздвојни. Њихов заједнички умилни звук производи чаролије у свим чаробним местима, од Недођије до дома старог Посејдона.
Сви су усхићени причом Фагота. Одједном, госпођа Оргуља повика на сав глас: „Па срећан ти рођендан, драги рођаче!”
Сви је збуњено погледаше. На то она намигну па настави: „Па ми смо сви рођаци, ми смо инструменти.” Тада наздравише, а госпођа Оргуља шапну тихим нежним нотама Фаготу: „Морала сам ово овако да кажем зато што сви ови наши стари знају да је Сиринга рођака породици Оргуља, тако да не буде да си се хвалисао. На крају крајева, ми јесмо сви као рођаци. Ево и поклона, а то је нови писак да цео свет чује твоје предивне музичке приче.”
Фагот се обрадова, стави нови писак поносно на себе и засвира предивне ноте које су све покренуле на плес, уз који су играли током читавог рођенданског славља.
Пише: Биљана Слијепчевић
