Једном давно, мајмуни уопште нису имали репове. Имали су репове, али то нису били репови него прави правцати кишобрани. Шарени, лепи, што се затварају и отварају.
Кад пада киша, све животиње кисну, само мајмуни отворе своје кишобране и чуче под њима. Кад је јако сунце, мајмуни дремају у хладу, склоне се опет под те исте кишобране. Било им је лепо. Сваки мајмун је имао по један мали кишобран.
Али пошто мајмуни живе по шумама, и пошто по шумама има много дрвећа, и пошто је дрвеће састављено од грана и пошто мајмуни стално скачу по гранама – кишобрани су се стално цепали. Никада нису могли да буду лепи и нови. Цепали су се и цепали док се нису сасвим исцепали. Други кишобрани нису хтели да им израсту и тако су на крају остале само дршке.
Мајмуни су, разуме се, плакали. Било им је жао. Прво нису знали шта ће, а онда су се сетили. Закаче се тим дршкама о грану и висе наглавце. То им је било смешно и онда су се смејали.
