Кренуо је Зека ка пољу зеленоме,
весело трчи, ништа му не смета.
У руци му корпа пуна цвећа, носи је некоме,
док по земљи војска мрава шета.
Поред потока, цветни мирис се шири,
а вредне пчелице у круг око њега лете.
Играју се и мали лептири,
пазећи да на паукову мрежу не налете.
Ласте певају своје песме радосне;
нема ту туги места.
Али чим Зека поред њих прође,
песме неста!
Зека у чуду стаде
и погледа корпу у руци.
Не зна шта га снађе,
па се нађе у још већој муци.
Мрав Поглавар се малом Зеки прикраде,
и поче да виче:
„Луди Зеко, помери се са ливаде!
Видиш да цвеће ниче!”
Зека тада схвати шта се то збива.
Увидевши да му спаса нема,
испусти корпу пуну цвећа
и побеже у своју рупу да дрема.
