Рената Улмански за „Змај” о глуми, колегама и преводилаштву: „Са четири године рецитовала сам Јову Јовановића  и маштала да ћу постати глумица”

Глумица Рената Улмански одазвала се позиву редакцијe „Змај” за интервју и открила како су њено детињство и ране улоге у позоришту обликовале њен живот и каријеру. Она својим топлим гласом, кроз сету са вама, малишани, дели успомене на своје прве кораке у свету глуме. Присећа се и изазова које је савладала и драгоцених лекција које је научила од старијих колега, како на сцени, тако и ван ње.

На почетку разговора, наша саговорница застаје, враћа сећање у рану младост. Подиже главу, а онда тихим гласом отпочиње причу о свом младалачком добу.

– Моје детињство је било као једна велика позоришна представа. Са четири године сам први пут у Сарајеву рецитовала песме Чика Јове Змаја.

Касније, сан девојчице постао је јава.

– Дечији део мог живота је био везан за „Родино позориште”, које је основала Гита Предић Нушић. Отварање тог театра било је одложено јер је на тај дан преминуо славни књижевник Бранислав Нушић. То позориште је било место где су деца играла дечије улоге, али рад са њима је био озбиљан. На пробама и вежбама учили су нас како се глуми. Ту сам имала част да су гости били врхунски глумци попут Виктора Старчића и Жанке Стокић – казује у једном даху наша саговорница.

”Моја каријера је трајала од 1947. до 2014. године, и свака позоришна средина у којој сам радила обогатила ме је пријатељима и искуствима, по којима највише и памтим те куће” – Рената Улмански

Тада је Рената у једном разговору са Маргитом Нушић, ћерком Бранислава Нушића, питала управницу „Родиног позоришта” да одигра улогу Пепељуге и рекла да је научила текст.

– Спремала се дивна Пепељуга. Ја, у жељи да играм Пепељугу, научим је напамет. Могла бих данас још да вам кажем, јер су стихови дивни. Али, кажем тетки Гити да бих ја да играм Пепељугу. И она ме погледа и каже: „Па не можеш. Ти нећеш бити Пепељуга. Али ускоро радимо једну бајку у којој је једна мала веверица и ти ћеш бити дивна веверица, тако хитра, паметна” – присећа се глумица.

Успомене на школске дане биле су испуњене књигама. Када је почео рат, живот је постао веома тежак за њу и њену породицу.

– Сећам се да је наша кућа била срушена и да је мој отац био у служби. Моја мати је била херој која је била стуб наше породице. Живели смо тешко, тада смо добијали 20 киловата струје. Мати је често трчала како би гледала у сат, да не потрошимо више од онога што нам је предвиђено, јер ће нам тада искључити струју – објашњава стање живота у окупацији.

”Неописиво сам волела да читам. Када бих то чинила, то би углавном било уз карбидну лампу”, Рената

Иако је рат трајао, деца су се сналазила и занимала неким стварима, игром. Рената је читала књиге, које је добила за Божић, а то су комплети Бранислава Нушића и Јована Јовановића Змаја.

– Неописиво сам волела да читам. Када бих то чинила, то би углавном било уз карбидну лампу. И дан данас се сећам тог смрада карбита, па ако бисте се упустили у читање неког дела уз њу, морали сте да јако желите да видите шта ту пише – кроз осмех прича Рената.

У тим тешким временима, Рената је имала срећу да упозна истакнутог редитеља Ерика Хецла, пријатеља њене породице који јој је пружио драгоцена искуства и учио је глуми.

– Јеврејин Ерик је са мном радио вежбе док се једно скривао у нашој кући. Он је дошао код нас, након што је био и код осталих комшија. Он је у доколици вежбао монологе са мном. Сећам се да је спремао репертоар за ослобођење. Радио је са Радетом и Оливером Марковић, Соњом Арацки „Нору”, а са мном је спремао „Дивљу патку”, у том делу улогу девојчице Хедвиге, играла сам са Миливојем Живановићем. Нажалост, Ерик је 1944. у америчком бомбардовању Београда погинуо.

Након рата, 1945. године, основан је „Драмски студио”при Народном позоришту.

– Са 16 година сам се придружила тој школи, где сам имала привилегију да учим од изванредних професора као што су редитељи Народног позоришта у Београду, Хуго Клајн и Мата Милошевић. Одмах 1947. године ушла сам у Народно позориште као део прве генерације после рата. Моја каријера је трајала од 1947. до 2014. године, и свака позоришна средина у којој сам радила обогатила ме је пријатељима и искуствима, по којима највише и памтим те куће.

Како каже Рената, једна од најважнијих лекција коју је научила је та да зна своје место и да се труди да уради у животу све најбоље што може.

– Имала сам ту срећу да сам увек пратила младе глумце са великом радозналошћу. Сећам се како сам дочекала Љиљу Драгутиновић, Дару Џокић и Горицу Поповић када су биле девојчице. Радовала сам се новим генерацијама и увек сам била заинтересована за њихов развој – говори Улмански.

Рената додаје да позоришта памти по пријатељима, а не само по улогама које је играла.

– У Београдском драмском позоришту стекла сам пријатеље као што су Ђуза Стојиљковић, Мика Викторовић, Љиљана Крстић, Нада Касавић. У Новом Саду, пријатељства са Милицом Кљајић, Миром Бањац, Јелицом Бјели су ми обележила живот. Атеље 212, где сам провела 40 година, био је место где сам стекла пријатељства са Секом Сабљић, Ружицом Сокић, Ташком Начићем, Булетом Бутковићем, Дејаном Чавићем и Батом Стојковићем – у даху са сетом прича Рената.

Рената је играла у Народном позоришту у Београду, Српском народном позоришту у Новом Саду, Београдском драмском позоришту, Атељеу 212, Југословенском драмском позоришту, Театру Звездара и Зрењанинском позоришту.

Соја Јовановић је била редитељка која је у Ренатин живот унела нешто драгоцено. Она се за наш лист присетила и анегдота које је проживела радећи са славном редитељком.

– Доброта Соје била је замена за стручност и искуство. Први филм у боји који смо снимали био је „Поп Ћира и Поп Спира“. Соја је била позоришна редитељка и није знала много о филму, али је успела да направи изузетан филм са врхунским глумцима као што су Љубинка Бобић, Јован Гец и Слободан Цица Перовић.

Када смо први пут снимали „Поп Ћиру и Поп Спиру”, била је ужасно скупа трака. Трака мора да се чува тако да није било другог кадра. Ако у том кадру не урадиш што треба, готово, идемо даље. После смо у другом снимању правили 15, 17 дублова, то је већ било друго време. У том првом снимању „Поп Ћире”, грешка није смела да буде. Радили смо пробе до савршенства, мислим до завршене сцене и онда смо снимали. Тада се радило са феран колором, који је ужасно тврда боја. На пример, да би нешто било ружичасто, оно мора да буде у животу у бордо. Јако је несигурна боја и не знате шта ћете добити. И мене су, нажалост, пошто он тамније показује боју, неколико месеци фарбали на ону белу, албино-белу, да бих била плава. Тако да је технички било доста тешко и једино ко је нешто о томе знао је био наш Ненад Јовичић који је из Чешке дошао са знањем снимања – каже Рената.

А онда су се на сету догађале слатке ствари.

– И сад Слободан Цица Перовић направи нешто, неки гег, нешто што је неодољиво. Тад је Соја већ викнула, и рекла стоп! Кад каже стоп, стане снимак. И онда се предомисли и каже, јој, ајде још мало. Знала је да узме маестралне глумце. То је Љубинка Бобић, Јован Гец. Не знаш ко је био бољи, да ли Цица Перовић који је био пресладак, Ђуза Стојиљковић. Једна добра екипа! – сећа се глумица и додаје:

– Соја је имала и своје заљубљивање у глумце. Некад глумац који нешто уради што се њој допада она то види, а онда снима са тежиштем на њему. Толико је била шармирана шармом, који јесте био величанствен, шармом Ђузе Стојиљковића, да неколико дана ја уопште нисам могла да уђем у кадар. Они су преко мог рамена снимали Ђузу. Мени се више смркло да ми снимају само раме и једног дана нисам се очешљала и нашминкала. Тад ме Соја пита шта се догађа. На то сам јој кроз смех рекла за раме ти је доста и без шминке. Тако да је разумела, онда сам добила и ја неколико кадрова – сећа се Рената.

Борислав Пекић је био један од писаца са којима је наша саговорница постигла значајан успех. Она је играла у представама Боре Ћосића.

– Ја нисам имала срећу да играм у комадима Душана Ковачевића, у тим нашим звезданим представама. Ја сам играла у једној чудној представи, редитељ је био Љубомир Драшкић Муцин и то су две мале приче које носе име Сотије. Оне су тако мале и не много значајне. Ми смо имали театар у подруму, сцену у подруму. Тада је Михиз дошао на изванредну идеју да ће да направи сезону домаћих младих писаца. И тако су и кренули. И те две Сотије Борисава Пекића је режирао Муци Драшкић, који је био геније шриха. То је врло битна ствар у позоришту. Он је знао шта је позоришно трајање, ал врхунски нико више ко он. Он је те две Сотије, пошто је Пекић распричан писац, свео на мало успутно, џепно издање. Ја сам ту добила улогу Францускиње која брине о ђенералу. Он је после сам схватила да је он, у ствари, узео сегмент из Пекићевог дела „Ходочашћа Арсенија Његована”. И ми то спремимо. Нико није нарочито у то веровао. Међутим, то је било стварно сјајно.

Међутим, са том преставом отишли су на Стеријино позорје.

– Одемо на Стеријино позорје. Прво да однесеш на Стеријино једну малу сотију. Међу те велике представе. И та представа од три глумца добије четири награде. Све што је могло је добијено. И најлепши закључак је био сутрадан, увек је био округли сто. Ту је одјекнуло шта се све догодило, каква је то представа и то све смо ми са радошћу и потпуним изненађењем дочекали. Онда је велики Љуба Тадић на том округлом столу рекао: „Па како и ја да не играм у таквој представи.” То је, кад добијеш комплимент од колеге. Е, ја сам за то добила прву Стеријину награду. И разуме се, зато га ја ближе памтим.

Поред Борисава Пекића, Рената је волела дела и других великих писаца.

– Волим и дела Драгослава Михајловића. Он је као књижевник имао срећу да његова дела буду изведена на даскама. Тако да он је можда поред Душана Ковачевића један од великих писаца позоришних комада.

Од свих дела Драгослава Михајловића Ренати је једно посебно драго.

– Када бих морала да се одредим, најлепша приповетка за коју ја знам су „Богиње”. То је најлепше што сам ја икад прочитала – закључује за „Змај” наша саговорница и шаље поруку младим људима:

Уместо да само будете добри, потрудите се да схватите стање које омогућава доброту. Уместо да само будете разумни, потрудите се да створите стање у коме се безумље никоме не исплати.  (Б. Брехт)

Преводилаштво

Наша саговорница, поред глуме, бавила се и преводилачким радом са немачког и енглеског. Како каже, та професија којом се бавила је веома лепа.

– Преводила сам драме. Када сам морала да одем из Београда на четири године, моји велики пријатељи Драгослав Андрић и Јован Ћирилов су ми рекли: „Па немој да тугујеш толико за позориштем. Ајде узми па преводи нешто.” И тако ми је први превод поручио Јован Ћирилов за Југословенско драмско позориште. Никад га нису изводили, али су ме упутили на тај пут. И мени се то богатство, та могућност бирања речи, страшно допала. Она је мени била креативна. И пошто ми је немачки матерњи, није било страха да преводим са немачког. Преводилаштво је један невероватно креативан посао. Имала сам част да познајем велике преводиоце као што су Бане Живојиновић, Дринка  Гојковић и Лидија Суботин. Уђете у круг креативних људи. То је велика предност. Превела сам, мислим, 22 или 23 драме и сем две или три, све је извођено. Чак ми је сада један преводилац јавио да ће се негде изводити један мој превод, али ја немам више храбрости да погледам своје преводе, јер језик којим сам преводила, остарио је, па није више исти, зар не?

 Завршетак једне ере

Последња сцена у телевизијском филму „Без степеника” представља емотиван завршетак дуге глумачке каријере Ренате Улмански. У тој сцени, Рената и Ђуза Стојиљковић налазе се у старачком дому, што симболично затвара круг њихове заједничке глумачке каријере која је отпочела у филму „Поп Ћира и Поп Спира”. Ова сцена је за Ренату посебно значајна и нежна, јер је означила крај њеног професионалног пута. За глумца Ђузу Стојиљковића, испоставиће се, био је то последњи филм, јер је преминуо непосредно пре премијере самог остварења.

 

„Забрањено је преношење текста у целости или делова текста без навођења извора и линка Casopiszmaj.com.“

„Забрањено је преношење текста у целости или делова текста без навођења извора и линка Casopiszmaj.com.“

Непознате речи: