У свету уметности, где се стварност и машта непрестано преплићу, Тихомир Станић донео је лик Иве Андрића у серији „Нобеловац“. Овај пројекат није само телевизијски подухват, већ и дубоко истраживање људске душе и једног доба. Серија прати писца током неколико месеци у јесен и зиму 1961. године, од тренутка када је сазнао да је добитник Нобелове награде, па све до повратка у Београд након церемоније. Станић не приказује само књижевника, већ и симбол читаве епохе.
Наш саговорник каже да је први пут оживео лик нобеловца у априлу, пре више од три деценије.
– Већ седам пута сам играо Иву Андрића. Прво у представи „Разговор са Гојом“ 17. априла 1991. године, са колегом Петром Краљем који је играо Франциска Гоју. Представу је режирао Петар Зец, а извели смо је у Атријуму Народног музеја. После сам се појавио у ТВ филму „Знакови“, „Лајање на звезде“, филму „Жућко“, телевизијској драми „Пролеће на последњем језеру“, представи Иване Жигон „Јелена жена које нема“, а 2001. године, 17. априла, јер је на тај датум умро мој отац, сеоски учитељ. Живели смо у школи и много тога сам научио од оца. Да обележим датум његове смрти, премијерно сам извео представу, драмско казивање Андрићевог дела „На Дрини ћуприја“ и то играм од 2001. године у разним приликама и ситуацијама. Играм по библиотекама, Америци, Норвешкој, родном селу Шешковићи, селима на Косову и Метохији – отпочиње разговор за „Змај“, глумац Тихомир Станић.
Он каже да је претходних дана угледао своју слику на страним сајтовима, на текстовима о Андрићу.
Почеле су да се појављују грешке на неким озбиљним сајтовима, па кад пишу о Андрићу, уместо његове фотографије ставе моју. И тога ће сада бити све више – говори Тихомир.
Процес истраживања, које је трајало дуго, глумачки бард описује са дубоким поштовањем према Андрићу.
– Размишљао сам шта је то црна пруга у Андрићевим људима. Он у роману „На Дрини ћуприја“ пише како је неки дечак, кога су одвели у Истанбул и који је променио веру и име, стално осећао ту црну пругу, тај бол који се разликује од свих мука и болова што их је доцније живот доносио. Дошао је на помисао да би се ослободио те нелагодности кад би избрисао ону скелу на далекој Дрини код Вишеграда. И онда је саградио на Дрини ћуприју. Тако сам и ја размишљао шта би то било у Андрићевим људима, шта је то црна пруга и шта га је терало да пише – прича глумац и додаје:
– Нашли смо неколико могућих одговора на то питање и кренули смо. Иван Јелисавић и Јелена Мијевић, која је уобличила сценарио, сценаристи уз помоћ Владимира Рогановића, Александра Новаковића, Жанете Ђукић-Перишић, разне литературе и посвећености. Заволео сам ту личност Андрића, и сећам се да сам у гимназији, кад је преминуо, писали смо рад о Андрићу. Сећам се свог текста који није имао неку литерарну вредност, али је читан и под другим одељењима. Већ као дете осетио сам значај и величину тог човека и мислим да као друштво и народ не смемо дозволити, а већ смо забрадили, да искључиву пажњу и фокус трошимо на афирмацију многих субкултурних и криминогених појава и личности, него смо дужни да афирмишемо праве вредности које смо као народ и цивилизација створили. На том трагу је била идеја ове серије која је, захваљујући сценаристима и људима ангажованим за реализацију, добила драмску форму и професионални ниво. Поштујући све вредности и дела Андрића, покушали смо да приближимо тог човека широкој публици, онима који можда и не читају, али сам сигуран да ће серија, која је већ успешна, многе гледаоце подстаћи да посегну за неким Андрићевим делом и да ћемо бар тако утицати на свест. Имамо много вредних, паметних и добронамерних људи у разним областима, али они по својој природи, понекад губе трку и нису толико видљиви као ови други – објашњава глумац Станић.
Он додаје да је Андрић имао дилеме о животу, због чега је био повучен. То се види и кроз Станићеву интерпретацију, јер је успео да пренесе његову природу, карактер и покрете. Питали смо Станића да ли је имао некога ко му је причао како се Андрић понашао.
– Много сам ја, играјући Андрића, од разних његових савременика чуо о њему. Има документата, неколико филмских снимака, уочио сам ко је он. Али нисам га имитирао, осим у неким сценама где смо потпуно реконструисали те интервјуе. Тако играм са тезом да је он пред камерама, а друкчији у животу. Покушали смо да, читајући његово дело и удубљујући се у његову литературу, дођемо у позицију да глумац који га игра, ја у овом случају, почне да размишља као он и да тачно зна како се понашао. Нисам ништа увежбавао, него сам се једноставно препустио свом осећању какав би и како би се тај велики човек понео – описује глумачки бард.
Како даље казује Тихомир, нису сви волели Андрића, али је он успео да њихове хладне погледе превазиђе и да себе као горостас постави наспрам њих.
– Њега су много клеветали, јер сваки успех то носи са собом и ми то кажемо у серији. У петој епизоди он прича о Гетеу и о томе како Гете размишља да ли би се из белог карарског мермера могле отклонити сиве флеке и пеге, а баш од тог карарског мермера му је подигнут споменик у Берлину у Тиергартену 100 година касније. У том предивном мермеру има тих сивих пега и свака личност, ма колико била позитивна и добра, носи у себи као и сваки човек разне контроверзне изазове и поступке. Само је проблем да ли то човек успе да победи и шта је оно што је доминантно у његовој личности – појашњава Станић, па застаје и размишља.
Након неколико секунди, додаје да се неким поступцима југословенског нобеловца диви.
– Оно што је за мене доминантно, поготово у овој причи и биографији, је неколико храбрих, одлучних, хвале вредних поступака. Када је одбио да оде у Швајцарску 1941. јер као амбасадор, могао је да иде на најбезбедније место. Он је дошао и ризиковао живот, провео бомбардовање и рат у окупираном Београду, ризикујући живот. Одбио је да дозволи да му се штампа ишта из његовог дела до краја окупације. Није потписао апел окупатора. То су све прави гестови и на крају је, као ретко ко у јавном животу, цео износ Нобелове награде поклонио за унапређење библиотечког фонда у Босни и Херцеговини – казује глумац у једном даху.
– Схватио сам накнадно да сам ја тај који је од новца за књиге који је Андрић дао, од тога профитирао. Рођен сам 1960. године у Босни и Херцеговини. 1961. године, када је добио Нобелову награду, поклонио је новац од награде библиотекама, за куповину књига. Када сам научио слова те 1965. године, и кренуо у школу са пет година, у први разред, користио сам литературу из тих библиотека цео свој живот, кроз детињство и младост – сећа се наш саговорник и додаје:
– Дужан сам био Андрићу да направимо афирмативну причу о њему, са свешћу да је као и сваки човек имао погрешне поступке и сумње у исправност онога што ради. Човека чини човеком то што сумња и размишља. Увек себе гледа унапред, што је Андрић често и говорио.
За “Змај”, глумац је говорио о сценаристима са којима је радио. Испричао је да је са Боришом Симовићем, редитељем кога познаје, направио изузетну причу.
– Он има један филм, “Док су они летели на месец”, то је краткометражни, а иначе он је стручњак за компјутерску обраду и мој дугогодишњи сарадник и пријатељ. На његов наговор ангажовали смо директора фотографије Павла Фера Живановића и сценографкињу Валентину Попржан. Они су дали визуелни идентитет серији – прича Станић.
Серија коју гледаоци имају прилику да прате на телевизији обухвата период од 20 година, почевши од 1941. године.
– Прва епизода почиње 1944. године, друга је 1945., трећа, четврта и пета епизода иду до 1958. године. У шестој епизоди враћамо се у период 1914, 1927, 1920, а у осмој епизоди враћамо се у период од 1941. до 1944. године. Фласхбацкови и реминисценције из 1944. године у осмој епизоди завршавају тамо где почиње први фласхбацк у првој епизоди. Има једну структуру, ту смо се трудили да из неких његових дела, као што је “Проклета авлија” или још неких, направимо структуру која је, верујемо, Андрићевска.
Током једног снимајућег дана, екипа је добила цртеж од девојчице на коме је насликан глумац у лику нобеловца. Како је тај део ушао у серију, саговорник каже:
– Власник стана испод музеја изнајмио нам је простор који је идентичан овом стану у коме је Андрић живео. У музеју смо снимали сцене у његовој радној соби, у аутентичном простору, а испод смо реконструисали стан из 1961. године. И тај власник стана је рекао да се ту снима, и онда су његови ђаци донели цртеж, који смо користили као реквизит. Тако да има много аутентичних детаља, аутентична радна соба Андрићева.
Андрић је имао посебне навике по питању шетања и излазака, а највише је стварао увече. Како то наш саговорник каже:
– Он је живот посветио раду. И у часу кад добије Нобелову награду на конференцији за штампу, каже да једва чека да прође галама око њега и да се посвети свом једноличном радном дану, јер радни дан је, каже Андрић, за њега највећи празник. Човек буде задовољан и срећан када нешто уради, није важно у којој области, када испуни свој радни дан, онда то ствара једну посебну врсту задовољства и на крају крајева племенитости. То очовечује човека. Рад очовечује човека. Не, наравно, ропски рад. Принудни рад. Не принудни рад у интересу капитала, него рад у својој основној форми, оно што омогућава човеку да учини неку добробит, да храни децу, своју и туђу – закључује за наш лист Тихомир Станић.
