Сваке вечери улице многе
отпрате задњи трамвај до стана,
испруже своје уморне ноге,
дуге од једног до другог дана.
Умиіу улице тамно лице,
за прелаз обоје своје стазе,
закрпе капут и ногавице
да сутра по њима људи газе.
Затворе капије и окна снена,
утуле беле светилке своје
што као лептири без имена
челичним стубом прободени стоје.
А онда ћуте улице многе,
лежећи гледају звезде јасне,
само понеко шаптање ноге
подсети улице на госте касне.
