Неко ми рече:
зима не воли децу!
лаже! лаже! лаже!
брегови под снегом
децу траже
и дању и ноћу,
да растерају
белу самоћу.
Неко ми рече:
зима, то су санке, скије!
није! није! није!
то је лелујање
меких пахуљица.
то су стотине модрих
носића и румених лица,
просутих преко
низбрдица.
неко ми рече:
март зиму грицка полако!
ако! ако! ако!
тако ми пећи,
што пуцкета, пламти,
ова ће дуго
да се прича, памти,
каква је била,
и каква ће тек доћи
неке звездане
мразне ноћи.
