Облак на небу дремао, Брана задатак спремао.
Јужњак се ветар ширио, кришом у песму вирио.
Облаче, облаче, убо ме трн.
Што си тако дремован, што си тако црн?
Смејао се ветар, ко се смејао не би,
по облаку шану: „ Песма је о теби.“
„Стихови су“, слага мангуп ветар јужни,
„најлепши на свету. Само много тужни.“
И облак се троми растужио јако,
читајући песму, сузе – кишу плако.
Разлило се мастило од капљица кише,
сад је тешко читати шта у песми пише.
