Прикуњао чобан Јован,
то спазио мрки ован.
Ован не зна шта се збива,
мисли да га изазива.
Јован куња и не сања
шта ће бити због тог стања…
Ован гордо главу диже
и приступи Јови ближе,
раскорачи, назад крочи,
потом нагло напред скочи.
Јурну преко густе траве
прође Јову поред главе.
Крај је био неминован:
паде Јован – паде ован,
Јер ни Јован, косе плаве,
није био меке главе!
