На фасади велелепног здања у новосадској улици Златне греде и данас стоји натпис „Српска православна велика гимназија“. Иза њега се крије више од два века историје, испуњене именима добротвора, професора, научника и књижевника који су оставили дубок траг у српској култури. Иако је данас позната као Јовина гимназија, ова образовна установа није одувек носила име Јована Јовановића Змаја. Њена историја започела је много пре него што се велики песник родио, у времену када је оснивање школе на српском културном простору представљало подухват од изузетног значаја.
Завештање које је поставило темеље школе
Почетком XIX века Нови Сад био је једно од најважнијих средишта српског грађанства у Хабзбуршкој монархији. У граду су се развијали трговина, занатство и културни живот, а међу његовим становницима сазревала је свест о неопходности образовања нових генерација.
Један од људи који су ту потребу препознали био је угледни трговац и добротвор Сава Вуковић. На Савиндан 1810. године он је даровним писмом наменио 20.000 форинти за оснивање српске гимназије у Новом Саду. Његовом подухвату придружили су се и други дародавци, па је прикупљено довољно средстава за отварање школе.
Ипак, корени гимназијског образовања на том месту сежу још дубље у прошлост. Владика бачки Висарион Павловић основао је 1731. године латинско-словенску школу, ослањајући се на ранију српску основну школу из 1703. године.
Оснивачко писмо нове гимназије потврђено је 31. јануара 1816. године. Тиме су створени услови за почетак наставе, а школа је постепено проширивала број разреда.
Њено оснивање било је много више од отварања још једне образовне установе. За српско становништво које је живело у Хабзбуршкој монархији гимназија је представљала могућност за стицање ширег образовања и припрему младих за наставак школовања на високим школама и универзитетима.
Учионице у којима се обликовао културни живот
Већ у првим деценијама постојања новосадска гимназија окупљала је професоре чија су имена данас неодвојива од историје српске просвете и књижевности.
Међу њима се посебно издваја Павел Јозеф Шафарик, славни слависта, филолог и историчар, који је једно време руководио гимназијом. Његов рад допринео је развоју наставе и школске библиотеке.
За историју књижевности нарочито је важан Георгије Магарашевић, професор новосадске гимназије и покретач „Летописа“, из којег ће се развити један од најзначајнијих српских књижевних часописа, „Летопис Матице српске“.
Гимназија је рано постала и место на којем се неговао однос према књизи. Њена библиотека свечано је отворена 1822. године, а поводом тог догађаја песник Лукијан Мушицки написао је посебну оду.
Ни музичко образовање није било запостављено. Гимназијски хор основан је 1828. године, док је 1841. почела да ради и музичка школа.
Ови подаци показују да гимназија није била искључиво место за учење језика, математике и историје. Она је учествовала и у стварању културног живота Новог Сада, подстичући интересовање младих за књижевност, музику и друге уметности.
Школа која је нестала у пламену и поново се родила
Једно од најтежих поглавља у историји гимназије исписано је 1849. године.
Током бомбардовања Новог Сада са Петроварадинске тврђаве, 12. јуна, уништен је велики део града. У пожару је страдала и гимназијска зграда, заједно са вредним наставним збиркама и школском опремом.
Посебан губитак представљало је уништење библиотеке. Књиге су, у покушају да буду спасене, биле премештене у Алмашку цркву, али је и тај храм изгорео.
Школа је поново почела да ради у октобру 1852. године, захваљујући напорима новосадске православне црквене општине и добротвора.
У деценијама које су уследиле гимназија се постепено развијала и враћала углед који је стекла пре разарања.
На крају XIX века постало је јасно да је неопходна нова, пространија школска зграда.
Важну улогу у њеном подизању имао је барон Милош Бајић, који је приложио 200.000 круна. По пројекту архитекте Владимира Николића изграђено је репрезентативно здање, завршено 1900. године.
Управо та грађевина, препознатљива по својој монументалној фасади, постала је један од архитектонских симбола старог Новог Сада.
Како је гимназија добила име Јована Јовановића Змаја?
Песник Јован Јовановић Змај рођен је у Новом Саду 1833. године, у угледној грађанској породици. Основно образовање и ниже гимназијске разреде похађао је у родном граду, док је школовање настављао у Халашу и Пожуну, данашњој Братислави.
Његов животни пут касније га је одвео ка студијама права, затим медицине, али је управо књижевност постала област у којој је оставио најдубљи траг.
Као један од најзначајнијих песника српског романтизма, Змај је писао љубавну, родољубиву, сатиричну и дечју поезију. Његови „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“ припадају најпознатијим песничким циклусима српске књижевности, док су његове песме за децу постале део одрастања бројних генерација.
Посебно место у његовом раду имао је дечји лист „Невен“, који је почео да уређује 1880. године. О његовом песничком стваралаштву и доприносу књижевности за најмлађе писао је и наш часопис „Змај“.
Иако се песниково име данас готово нераздвојно везује за новосадску гимназију, школа га је добила тек након Другог светског рата.
Према званичном историјату установе, Друга мешовита гимназија добила је име „Јован Јовановић Змај“ школске 1951/1952. године. Након спајања двеју гимназија, школске 1959/1960. године, наставила је да ради јединствена гимназија под Змајевим именом.
Тако је име песника који је детињство и део школовања провео у Новом Саду постало трајно обележје једне од најстаријих образовних установа у земљи.
Ђачки листови као први кораци у свет књижевности
Посебно занимљиво поглавље историје гимназије представљају њени ђачки листови.
Још током XIX века ученици су покретали своја гласила, међу којима су били „Слога“, „Ђачки венац“, „Зоља“ и „Ђачка Матица“.
Почетком XX века појавили су се и други листови, попут „Сове“, „Гусала“, „Освитка“ и „Новог Ђачког венца“.
Та издања сведоче о потреби младих да, поред редовних школских обавеза, стварају сопствени простор за писану реч.
За историју књижевности за децу и младе овај део гимназијске традиције има посебну вредност. Ђачки листови били су прилика да ученици развијају дар за писање, усавршавају изражавање и упознају се са уредничким радом.
У таквим активностима препознаје се једна од важних улога школе: да младима не преноси само постојеће знање, већ да их подстиче да и сами постану ствараоци.
Наслеђе које превазилази школске зидове
За више од два века историје, новосадска гимназија мењала је називе, наставне програме и организацију рада. Иза њених зидова смењивале су се генерације ученика и професора, а историјске околности остављале су траг и на самој установи.
Ипак, посматрана из угла културне историје, њена вредност не огледа се само у дуговечности, већ и у доприносу образовању, развоју књижевности и неговању стваралачког рада младих.
Име Јована Јовановића Змаја данас је један од најпрепознатљивијих симбола те традиције.
На његов живот подсећају и друга места у околини Новог Сада, међу којима посебно место заузима Змајева спомен-кућа у Сремској Каменици, у којој се чува успомена на песников рад и наслеђе.
