Док се Десанка Максимовић враћала са Вуковог сабора, прегршт људи еуфорично је поздрављало најпознатију српску песникињу, а на све то се шапатом обратила академику Матији Бећковићу и питала га: „Хоћемо ли пропасти?“
Ако је књижевност одувек представљала стуб српског народа, тренутак када су желели да избаце књижевницу из гимназијских читанки представља и више од пропасти која би довела до необновљивих културних рушевина.
Да ли је постао „тренд“ или је постало нормално да будемо затрпани гомилом беспотребних и апсурдних садржаја или због незнања олако прихватамо туђе, а заборављамо своје, питања су која крију више одговора, а плашимо се да се суочимо макар и са једним одговором. Плашимо се да се суочимо и са самим собом…
„Стрепња“ је обузела сваки дeо нашег бића, увукла се дубоко под кожу и не мисли да изађе кроз већ запушене поре. Не узимајући љубав и доброту за главне животне мотиве како бисмо живели као у бајци, постали смо склони насилним, нечистим и неморалним радњама, па наши животи све чешће постају попут „Крваве бајке“.
Десанка је показала да је „Пролеће“ једино годишње доба у њеном срцу, доба када све постаје живље, када срце заигра заједно са природом и изазива срећу и еквилибријум ума.Цели живот је показивала ведрину коју није себично задржавала за себе већ је настојала да сваком човјеку уреже срећне црте лица које би говориле „Хоћу да се радујем!“Грешке су саставни дио живота, али свесно грешити и огрешити се о некога ко је другима брисао грешке велика је грешка.
Трудимо се да из сваке непромишљености научимо важне животне лекције, па да не бисмо и ми једног дана „Тражили помиловање!“
Аутор: ekvilibrijum.uma
