Изгарала сам од жеље да лично упознам Градимира Стојковића… Годинама сам живела у нади да ће ми се кад-тад пружити прилика да му „свашта кажем”, не и да откријем нешто ново о њему…
О Гради сам већ знала скоро све! Да је „легенда”, да је „цар”, да је „кул”, да је „фаца” – што су одрасли превели као „Творац монолитне, амалгамисане књижевне целине”… (???)
Моја ћерка Ана је „гутала” његове књиге о Хајдуку, а куповина читавих комплета тих књига „гутала” је мој скромни кућни буџет! Али како да одбијем да купим детету књигу кад сам дотле упорно дробила како је „лепо и корисно бити начитан”! По савету неког тамо мудраца, који сигурно није имао децу, понављала сам у себи – „Проћи ће и то…”
Кад сам већ изгубила сваку наду да ће Ани досадити да чита о Хајдуку, да ће Градимир Стојковић престати да пише и да ћу икада упознати Ту Особу, отац ми је, на Сајму књига, узбуђено саопштио:
– Трчи на штанд „Нолита“! Управо сам тамо упознао оног твог Градимира Стојковића! Замисли, каже да већ 15 година трага за тобом откад је прочитао твоју причу „Нећу више да лажем” у „Политици”! Пре пар дана је коначно набавио твој телефон и сазнао да си моја ћерка… И баш кад је хтео да те зове, упознали смо се код „Нолита”…
Наравно, отрчала сам као без душе… У праву су ипак они мудраци што тврде да кад нешто много желиш – то ти се и оствари! Некад и више од тога…
Ко би помислио да ће се из тог познанства са „Творцем” – изродити другарство, дуже од оног низа година колико је трајала „потрага”! Ко би поверовао да ће ме годину и по дана након тога, Града позвати да на његовој књижевној вечери у Кикинди гостујем „не као критичар, већ као емотивац!” Ко би се надао да ће часопис „Детињство” објавити мој текст о Градимиру под насловом „Критика КБСЗ”… Или да ће икада осванути његов осврт о мојим причама под насловом „Жена која одлично пише за децу”! И да ће се, из године у годину, множити наше заједничке другарске вечери и књижевни сусрети…
Најзад, у праву је био и Душко Радовић кад је рекао да је све што је најдрагоценије у животу – бесплатно! У мом случају то се потврдило и на следећи начин: све нове књиге Градимира Стојковића добијала сам од првог сусрета па надаље од аутора лично, на поклон! Дакле, за Џ! И више нисам морала да стрепим сваки пут када Града објави неку нову књигу… Једина невоља била је у томе што смо се сад Ана и ја отимале ко ће пре да је чита… Јер сам се у међувремену и ја „навукла” на те његове „амалгамисане” књиге!
Али, након упознавања са Градом, краткотрајну радост због финансијског опоравка, надвладала је моја материнска брига… Одједном сам схватила да ће ми дете ипак остати потпуно неначитано и књижевно необразовано, јер чита – само једног писца!
Кад је пошла у гимназију, тешила сам се тиме што у програму постоји озбиљна, обавезна школска лектира… Хомер, Балзак, Гете, Толстој… Али, то се завршило тако што Ана сваки пут кад крене да чита неку од тих књига, почне да запомаже: „Неее мооогууу овооо да чииитаааам!!!” Те кад не знам више како да је умирим, турим јој сама у очајању под нос неку књигу Градимира Стојковића…
У часу кад је ситуација већ претила да постане безнадежна, сетим се спасоносног решења… Брижљиво одаберем, у савезу са библиотекарком, све најбоље књиге за младе које знам и победоносно их донесем Ани… Она сумњичаво загледа хрпу књига коју сам довукла из библиотеке, завирује помало у сваку од њих, с гнушањем одбацује једну по једну, а онда озарено скаче и узвикује: „Знам шта ћу да читам!” И узима, са полице, попут највећег открића – неку од књига Градимира Стојковића!
Бројим до десет… Дишем дубоко… Само полако… Проћи ће и то… Мало стрпљења… Причекаћу коју годину, док сасвим не одрасте…
И стварно! Док си рекао „кекс”, Ана је већ студент! Припрема се за први испит на факултету… Уби је трема… Наређала је, вече пред полагање, гомилу стручних књига крај кревета… Чека је прва бесана ноћ у животу… Решила је да осване учећи… Најавила да „ока неће склопити”!
Као свака сујеверна мама, просула сам ујутру за Аном чашу воде, стојећи на прагу, као што је то некада чинила и моја мајка… Потом сам ушла да поспремим њену собу…
Крај узглавља мог вредног студента, који је пробдео ноћ, затекла сам – три књиге Градимира Стојковића!
(Из збирке прича „Сусрети“)
