Постоје песници који воле да их чује свет, и они који воле да слушају свет. Божидар Тимотијевић припадао је овој другој врсти, тихој, ненаметљивој, али дубоко присутној. Његова поезија није долазила са позорнице, већ из шуме. Није се обраћала публици, већ појединцу. Није се надметала, већ нудила руку.
Тимотијевић је рођен 1931. године, а био је песник, есејиста, драмски писац, преводилац, уредник, али пре свега човек који је веровао у доброту речи. Његове песме за децу нису биле пуке риме, већ нежне поруке о свету који нас окружује. Писао је о природи, о љубави, о малим стварима које чине живот лепшим. Писао је тако да га разуме дете, али и одрасла особа и да обоје осете да их неко разуме.
Песник који је градио библиотеке
Док је радио на Радио Београду, Божидар је покренуо акцију „Књига солидарности“. Позвао је људе да донирају књиге за школе које нису имале библиотеке. Одзив је био невероватан, прикупљено је преко два милиона књига. Тај број није само статистика. То су два милиона прилика да неко дете заволи читање. Два милиона прозора у свет маште, знања и лепоте.
Тимотијевић је волео и природу. Често је боравио на планини Тари, где је сам правио ствари од дрвета, столове, полице, кутије. Био је и столар, и песник. Његова љубав према дрвећу и тишини осећа се у свакој песми. Када је преминуо, није желео споменик у граду. Сахрањен је управо на Тари, међу дрвећем које је волео. Тамо где се стихови не изговарају наглас, већ шапућу са лишћем.
Мало ко зна да је Божидар Тимотијевић написао текст за песму „Девојко мала“, која је постала хит широм света. Писао је и сценарије, драме, преводио са више језика, али је увек остајао веран поезији – посебно оној намењеној деци. Његова реч је била једноставна, али дубока. Тиха, али снажна.
Његови текстови били су део школских читанки и буквара. Скоро 25 година, деца у Србији учила су да читају уз његове речи. То значи да је Божидар био први песник кога су многа деца упознала – и можда први који им је показао да поезија може бити блиска, топла и разумљива. Да није нешто што се учи, већ нешто што се осећа.
И зато је важно да га памтимо као песника који је слушао свет, и писао тако да га и свет пожели да слуша.
