Више

    Мира Алечковић, У Десанкиној соби

    У Десанкиној соби
    Аутор: Мира Алечковић

    Ти кажеш: После човек буде танане светлости сноп
    или нека маглина.
    Ја кажем: А можда буде птица или цвет
    Или млада жена. Можда га ипак има.
    Ти рече: Али ја нећу бити она иста –
    И погледа ми у очи замишљена.

    Ни ја нећу бити она иста, рекох,
    Са ликом који ће моја деца препознати,
    Непознатој ми ни мајка неће поћи
    у сусрет да ме прими.

    Ти рече: Бићу тамо ужасно сама…
    А можда нећеш заборавити да си на земљи
    некад живела
    Гледајући неке прелепе пределе рајске.

    Мени нису потребни, ти рече, ти предели рајски,
    Лепше сам у свом завичају видела.
    Можда ћу треперити само и бити светлост бела,
    Можда ћу постати нека нова небеска река.
    Ако нешто постоји покушаћу да ти се јавим.
    Да ли ћу и тамо друговати с песмом сатканом
    од девојачких жеља, ти рече.

    И оде. Преда мном лежи порцеланска лутка
    У кинеској свечаној свиленој одори.
    То ниси ти. Савлађујем ужас и страх.
    Где оде? Где си сада? Ја се бојим.
    Само свећа на сточићу у соби гори…

    Седела сам дуго крај тебе. Сад уплашена стојим.

    ИЗВОРЗмај
    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img