Ноћас касно, док су спавали цврчци и мрави
и док су се сјено љуљушкале влати трава,
Мјесец — вјечити скитница и бескућник —
пожелио је поред ријеке да одспава.
Обукао је свечани фрак и обуо лаковане ципеле,
а за сребрни шешир задјенуо цвијет тулипана,
и пожурио да с плаве пучине сиђе
прије него што исток најави свитање дана.
Љествама које је сву ноћ шева од пјесме плела,
желећи да њима поведе птиће на прво виђење свијета,
сишао је Мјесец с торбом на леђима
и почео поред ријеке да шета.
Кад је нашао скровито мјесто у врбику,
легао је и пустио мисли да валовима отплове.
Тада је мала Соња једним покретом руке
отјерала из собе своје снове.
Отворила је прозор и видјела само звијезде,
па је брзо пробудила своју сестру Веру
и усхићено викнула: „Гле, нема Мјесеца!
Сигурно је „Аполом“ одлетио на Венеру“.
Напомена:
Из архиве „Змаја”.
Овај материјал је дигитализован и приређен за наш портал из наше архиве. Строго је забрањено копирање, преношење на друге сајтове, портале и друштвене мреже без писане дозволе редакције.
