Мој ујак ми је као тата,
Само што је мамин бата.
Купи увек све што треба,
Па није ли то ујак с неба.
Мој ујак води ме свуда,
Да се играм тамо, да ходам онуда.
Ал’ што зна да кува, бомбоница,
Пице, омлет, кајганица.
Како би било да није мој ујак,
Не би ништа било исто.
Била бих тужна, усамљена,
Не би све било тако некако бистро.
Могуће је да је запао случајно,
Ето, баш чисто онако,
Да западне само некоме ујак,
Ал’ и није баш било коме,
Него случајности ли баш мени тек тако.
Мој ујак ми је баш као тата,
Само што је ипак, само мамин бата.
Тара Гавриловић има једанаест година. Рођена је и живи у Београду. Већ три године похађа нижу музичку школу ,,Станислав Бинички”, где свира гитару. Љубав према писању гаји још од седме године када је кренула да се занима за писање кратких прича и састава. Са својих десет година објавила је своју прву књигу ,,Сањине авантуре”. Времном је јако заволела писање песама. Поред писања и музике воли да игра одбојку са пријатељицама, а тренира кошарку. Посебно се интересује за кување, као хоби.
