Свануло је јутро у кући симфонијског оркестра. Сви су доброг расположења и спремни за рад. У припреми је божићни концерт. Госпођица Обоа је већ у приправности да наштимује оркестар. Ставила је уредно свој нови писак (писак је део инструмента који је од трске, то је нешто попут уста). Таман да одсвира камертон (нота ла која штимује све инструменте у оркестру), госпођица Хорна је прекину са својим чудним музицирањем.
„Шта то свираш?“ упита Обоа.
„Па џез,“ одговори Хорна.
„Забога, то није на програму,“ љутито одговори Обоа.
„Али празник је, зар нећемо унети мало веселијих слободних нота?“ рече Хорна са осмехом на свом златном уснику (део инструмента који се прислања на уста).
Видно изнервирана Обоа је љутито погледа па прокоментариса, „Сва си ми ти за веселе ноте таква пужевог изгледа.“
„Ја можда личим на великог пужа, али сам брза као зека, могу свирати најбржи џез у свом пуном златном сјају,“ одговори Хорна.
„Таман да те наштимујем за ту брзу свирку,“ одговори Обоа са осмехом.
Ту малу расправу прекиде диригентска палица. „Тихо!“ изговори диригент. „Молим вас, колегинице, дајте камертон да се сви наштимујемо па да почнемо свирати ову нову џез композицију,“ рече диригент намигнувши Хорни.
Кроз целу салу громогласно се чуо камертон ла. Затим тишина и шапутање Хорне која је својој колегиници Обои рекла, „Па сад журка почиње, а ја обожавам проводе.“
Тад диригент даде знак својом палицом и зачуше се предивне џез мелодије.
Биљана Слијепчевић
