Јесен је позлатила шуму, капнувши црвене и смеђе боје на покоји грм, наговештавајући тако неминовни долазак зиме. Опомена је то озбиљна за свако Божје створење, птице су најузнемиреније… Комешање уз збркано гласање означава завршни састанак птичјег рода уприличен у крилу највећег пропланка букове шуме.
– Ето, опет морамо селити, – тужно запискутa предводница ластиног јата…
– А ко вас тера одавде? – пецну је врабац. – Само кукавице беже.
– Гнездо сам запрљала, немам где становати! – свађалачки ће ласта.
– Ха! Ха! Ха! – подругнуше се врапци и остале птице станарице. – Па запрљажеш и оно тамо, које тек мораш направити… Шта ћеш онда? – сада већ љутито почеше добацивати и остале птице.
– Како ви лако прихватате сваку неистину и глупост, – пакосно се насмеја ласта – предводница бранећи част свога јата. – Буквално сте схватили моју шалу…
– Видите је, како изговор тражи! – немилосрдно ће врабац, па настави смиреније: – Како ми птице – станарице имамо храбрости дочекати и преживети сваку зиму… и ону најоштрију…
– Престани изазивати, ти скакавче птичји! – оштро ће голуб гледајући према врапцу. – Свака птица има своју невољу…
– И ја се љутим што одлазе! – зачекета сврака. – Лакше им је очистити гнездо, него ли летети у даљине, којих се боје… Па, и тамо ће морати неко гнездо правити…
– Баш си ти, сврако досадна! Што не слушаш о чему се говори, видиш да не селимо због запрљаних гнезда! – сад се и рода умеша. – За нас роде зими нема жаба… за ласте нема мушица… и тако то…
– Кад је тако, онда сретно! – загугутa голуб.
– Хвала вам, драго пернато друштво! – запискутa ласта-предводница и вину се у небо. Сачекујући обликовање јата, кружeћи изнад пропланка довикивала је: „Било нам је лепо летос… Ето нас опет кад прође зима… Хвала! Хвала!… Сретан останак!“
– Сретно! Сретан пут! – одјекивало је пропланком и даље шумом.
Можда је било и других узвика, али се ни једна реч није више могла разумети. Било је то последње овогодишње, овако бројно гласање птица…
