Драги се играо у. дворишту. Већ је три пута обиграо лоптом двориште, па му је досадило да се игра сам, У дворишту му је већ све било познато, јер се ту играо сваког дана. Двориште је било мало, продужавало се у башту све до реке, која је мирно шумила поред њихове баште и нестајала иза малог брда.
Одједном је Драган видео лепог белог лептира, који је кружио око тек процветале руже. Лептир је кружио као да се игра, баш онако како се малопре играо Драган. – Значи, и лептири се играју као ја – помисио је Драган и није могао да одвоји поглед од лептира док је лептир слетео на грану руже. Пожелсео је тог тренут- ка да ухвати лептира и да се игра с њим. – Баш би било лепо када би он тако кружио око моје свеске кад припремам домаћи задатак. У ствари, лептир би боље урадио домаћи задатак од мене. Зар би наставник рекао да треба боље да радим домаће задатке ако их ја добро радим.
Али, чим је Драган кренуо да га ухвати, лептир је полетео даље кроз двориште, па кроз башту. – Видим | да он не жели да се дружи са мном, па је зато одлетео – растужио се Драган и потрчао је у башту да види шта ће лептир тамо да ради.
Лептир је полетео према дрвету трешње и кружио око једне гране као да нешто тражи, а затим је слетео на грм руже. Убрзо је Драган приметио да долеће још један лептир жуте боје. Сада су лептири заједно кружили око руже. Драган је био одушевљен. Чинило му се да би их сада могао лакше ухватити, тада би имао два лептира. Ух, што би то било дивно, почео је од задовољства да певуши: – Кад бих и ја био лептир, летели бисмо заједно у чаробне просторе…
И док је он певушио, лептири су прошли кроз башту и полетели према реци, према широкој слободи, а Драган је за њима чежњиво гледао. Видео је када им се придружио још један лептир црне боје и веома крупан. Махао је крилима док је кружио око лептира као да се тако упознају. Драган је нестрпљиво узвикнуо.
– Тај црни лептир је најлепши! Сви ће у мом разреду бити одушевљени када им будем причао. Многи до сада нису видели тако лепог лептира.
Брзо је појурио да ухвати црног лептира. Али када им се приближио, лептири су полетели на три разне стране, па је Драган застао и није знао шта да ради. Прво је кренуо за белим лептиром, па када га је изгубио из вида пошао је за жутим, који је одмах полетео високо. Затим је потрчао за црним чим га је приметио на високој трави. Трчећи тако за њим одједном су стигли до реке, а лептир је лако полетео изнад воде, машући својим лаким крилима.
Драган је застао тужан. Благо њему, он може да лети преко реке, може да стигне и на другу обалу. Он лети овако, почео је да маше рукама и да имитира лептира. Знам да је река прозирна и брзо тече. Једна риба је приметила да ти летиш изнад реке и правиш јој сенку, па не може да пронађе траву коју тражи. И ја летим као лептир. Тако је био опчињен својом игром да нијe приметио када му је пришла мама.
– Драгане, шта то радиш7 Сто пута сам ти рекла да не долазиш сам на реку. Опасно је…
– Али, играм се с лептиром, немој да ми сметаш – рекао је Драган, још увек машући рукама.
– Па, ту нигде нема лептира. Опет измишља.
Лептир је већ био далеко над реком и скоро се више и није могао видети.
– Хајде, идемо кући, па ћемо разговарати о твојим несташлуцима – рекла је мама оштро.
Драган се растужио и послушно кренуо за мајком. Да мама није наишла ја бих сада имао најлепшег лептира да се играм, размишљао је тужно. Он би се сигурно вратио да се игра са мном. Баш сам сада научио његову игру. Било је три лептира, а ја немам ниједног
да се играм. За све је крива мама. Драган је изненада заплакао, а мајка га је нежно ухватила за руку и повела кући.
