„Раде Шупић припада песницима који тек долазе и који се увелико спремају да оставе свој траг. Ослањајући се на искуства својих претходника, песник у први план поставља књижевну традицију, као неки вид инструкција, преиспитујући и себе и њу у улози тихих сведочанстава. Шупић својим зрелим и слојевитим изразима прети да пoстане водећи песник у својој генерацији“ – написао је Иван Новчић.
Кажу да постоје две врсте поезије, она која самостално изађе из песничког пера, а исто тако и оне које наруџбински постану део стваралаштва, како Ви гледате на то?
– Свака ангажованост је увек добродошла, утиче на микронивоу, и шири се даље, у зависности колика је њена јачина. Има писаца који пишу о друштвеним темама, социјалној неправди, актуелним политичким околностима, изражавајући тим путем нека властита уверења, усмерења, и добро је што је тако. Има оних који се баве неким квази патриотским темама, наводно ангажованим, без неког посебног мотива и жеље, него, ето, зато што „тако мора“.
– Волим ангажованост на књижевном пољу, уверење писца како један текст може променити односно утицати на даљи ток времена. Ако би се изгубило то уверење, које се чак граничи са лудилом, уверење да књижевност може нешто да мења, не бисмо имали разлога, заиста, да исту књижевност читамо.
Што се тиче већ поменутог термина, занимљиво је када аутор спонтано, својим уверењима, кроз песнички осећај, дође до текста, а још занимљивије када се исти текст преноси на савременике, па они промене перцепцију, или наслуте, или се просто изгубе – каже наш саговорник и додаје:
– Потребна нам је ангажована књижевност, у поезији, у есејистици, белетристици, али да иста не буде главни мотив, главни покретач. Јер онда шта добијамо: песник постаје идеолог, есејиста постаје политичар, а романописац, не дај боже – оба!
Сви сте сигурно чули за термин ”песник туге”, да ли песник у себи мора имати неку дозу туге како би исписивао стихове?
– Ово је највероватније опште место, не верујем да се о томе може и треба додатно писати, јер туга је покретач, можда чак већи него срећа. Без емпиризма нема (по)етике, без (по)етике нема емпиризма. Ако аутор не обухвати и светлост и таму истовремено, наравно, неће испунити зенит. Ово не значи да ка томе треба тежити, поготово за реверсом новчића, то је оно друго, скоро увек неприступачно и необјашњено. Елитис каже: „Истина се даје само у замену за смрт“. И би тако. – каже млади пескик Раде.
Шта ћемо прочитати у збирци песама коју си издао: ”По инструкцијама умрлих”, можеш ли нешто открити будућим читаоцима, а да не кажеш много?
– Књига јесте прва, а у припреми још два рукописа. У збирци се може наћи Раде Шупић, број 22, понека инструкција, Фестивал мртвих, време као апсолут, бог Ра, Палмино дрво, и најзад, Хипербореја, и језик њених староседелаца. Уосталом, нека сваки читалац у њој пронађе оно што њему одговара – истиче наш саговорник.
Како гледаш на данашње колеге песнике?
– Има лоших, има добрих, има сјајних, има оних који нису ништа од тога.
Наша славна песникиња Десанка Максимовић казала је да се песник рађа, како је твоје мишљење о томе?
– Конкретно се рађа стваралачка искра, која повлачи са собом све остало. Међутим, ако писац не уноси довољно квалитетне литературе, та искра је бескорисна. Као и увек, квалитет, а не квантитет. Посебно је важно нагласити шта је приоритет писцу, јер неће свака литература подстаћи на стварање, развијати перцепцију, обогаћивати језик.
Песник би требало да чита што више поезије, добре поезије. Прозаиста што више прозе, и тако даље. Ни та искра, односно таленат, ништа не значи напослетку, јер за израз је потребна и „дозвола“ самог аутора, време, пречесто изгубљено у покушајима настанка – објашњава наш саговорник и додаје:
– Хајде да се присетимо Стојиљковића: „Мислим да је добро писање резултат три ствари: талента, едукације, и животног искуства. Ретко који писац успе да постигне сва три. Отуд и толика скрибоманија и хиперпродукција, пре свега – романа и поезије“.
Већина се може сложити са чињеницом, да данашња књижевност није ни налик оној од пре пола века, како видиш њен опстанак?
– Књижевност је изгубила некадашњи углед, али није некадашњи сјај, који повремено долази у навратима, епизодама, и неретко бива задовољан светом, као између осталог и ја, јер ћу исти тај свет посматрати – закључује наш саговорник.
Порука будућим писцима?
– Да се боре против своје ужасне природе.
Читаоцима ”Змаја”, шта би поручио?
– да се такође боре против своје природе.
