Разговор са срцем
Aутор:Јован Јовановић Змај
Какви тебе, срце,
Тајни јади ломе,
Те ме често молиш:
Поклони ме коме!Та у мојим грудма
Пакост те не слама,
У вину те купам,
Лежиш на песмама.
На то мени срце:
Добро ј’ мени туди,
Ал’ би време било
Да променим груди.
Здружиће се срећа
да ме тамо прати,
Одакле ћу теби
Нову срећу слати.
Та знаш ли кад грли
Свако злато своје,
Знаш како те боли
Самовање твоје!
Тако моје срце
Често ми се моли,
А ја ћу му рећи:
Утоли, утоли!
Знаш ли где на свету
Анђелску прилику,
Анђела по души,
Анђела по лику.
Пуне очи жара;
Пуна уста сласти,
Мирисава недра
Пуна бујне страсти;
Мило чедо, коме
У погледу пише,
Да ни само не зна
За чиме уздише;
Што би знало чарне
Не склапати очи
Грлећи, љубећи
Три божије ноћи.
А четврте кад би
Легло да почива,
Молило би Бога
Да о мени снива;
Што би осећало
Да га љубим јако,
А љубит’ ме знало
Бар уполак тако;
Што би у радости
Са мном сузе лило, —
Хеј, које би моје
Само моје било.
Тако ја мом срцу
Зборим више пути.
А оно задршће,
Снужди се — па ћути.
