У свету бајки хероји носе плаштове, али у стварном животу они носе осмех и пружају руку онима којима је најтеже. Једна од таквих хероина је Тамара Мисирлић, девојка која са својом фондацијом широм Србије обнавља куће малишанима, усамљеним бакама и декама и враћа им наду у живот. Њена мисија је јасна – показати да је највећа магија на свету бити добар друг.
Ипак, када је питамо како се осећа као суперхерој, Тамара нас са осмехом исправља:
– Искрено, не волим када за себе чујем реч херој. Мислим да су прави хероји људи које срећем на терену, баке и деке који су цео живот вредно радили, родитељи који се боре за своју децу и деца која, упркос тешким условима, не скидају осмех са лица. Ја само покушавам да будем човек и да, заједно са добрим људима, некоме променим живот набоље – започиње разговор за „Змај” наша саговорница.
Лекције из бакиног и декиног дворишта
Сваки велики херој има свој почетак. Када зажмури, Тамара се најрадије враћа у једно обично, али за њу чаробно двориште.
– Када затворим очи и вратим се у детињство, прво помислим на баку и деку. Њихово двориште је за мене било цео један мали свет. Ту сам научила шта значи љубав, поштовање и рад. Волела сам и спорт. Данас схватам да ме спорт није научио само како да победим, већ још важније како да кад паднем устанем и наставим даље. Мислим да је то једна од најважнијих лекција које дете може да научи – објашњава наша саговорница.
Одрастање, међутим, носи са собом и теже тренутке. Ипак, уз праве савете, свака препрека постаје само нова лекција.
– Наравно, било је и тренутака који нису били лаки. Још као мала прошла сам кроз операције и рано сам схватила да живот није увек праведан. Али никада нисам волела да ме неко жали. Бака и дека су ме учили да човек није јак зато што никада не падне, већ зато што сваки пут пронађе снагу да устане, ту њихову лекцију носим са собом и данас. Када сада погледам уназад, схватим да ми је детињство дало много више него што сам тада могла да разумем. Научило ме је да поштујем људе, да се радујем малим стварима и да никада не заборавим одакле сам кренула – прича Мисирлићева.
Школско двориште као радионица другарства
Тамара верује да се најважније ствари не уче само из уџбеника. Школско двориште је права мала радионица другарства, где се учи како се постаје велики човек.
– Наравно да је важно учити и стицати знање, али данас мислим да су најважније лекције биле оне које нису писале у уџбеницима. Тада сам први пут схватила колико једна лепа реч, пружена рука могу некоме да значе – истиче она.
Како каже, није увек лако бити окружен вршњацима, и баш зато је важно бити онај који пружа подршку уместо осуде.
– Није сваки дан био лак и баш зато сам рано научила да никада не треба судити људима, јер не знамо какву битку воде када изађу из учионице. Трудила сам се да према свима будем иста и да никога не делим по томе како изгледа, шта има или одакле долази, јер верујем да свако заслужује поштовање и прилику да буде прихваћен. Школа ме је научила да знање човека може да учини успешним, али га доброта чини великим – казује Тамара.
Све те петице и четворке у дневнику једног дана избледе, али нека друга оцена остаје за цео живот.
– Данас, после свих људи које сам упознала, још сам сигурнија да ће људи можда заборавити наше оцене, дипломе и успехе, али никада неће заборавити како смо се опходили према њима. Зато верујем да је највећи успех када, где год да одеш, иза себе оставиш траг доброте и разлог да те неко памти по срцу – објашњава суштину наша саговорница.
Први кораци на прашњавим путевима
Док многа деца маштају о томе да полете у свемир или постану славни, Тамарин пут одвео ју је на потпуно другу страну.
– Када сам била мала, као и већина деце, имала сам разне снове. Нисам тада могла ни да наслутим којим путем ће ме живот одвести, нити да ће мој позив бити да обилазим људе којима је помоћ најпотребнија. Једино што сам одувек желела јесте да мој живот има смисао и да, где год да будем, иза себе оставим нешто добро – препричава нам она.
Онда се десио тај први, одлучујући корак у свет хуманитарног рада – без великог плана, али са огромним срцем.
– Када сам направила први корак у хуманитарном раду, нисам имала велики план, тим људи нити било какву сигурност да ћу успети. Имала сам само веру да ниједна добра намера не може бити узалудна и огромну жељу да некоме помогнем. Тај први корак био је мали, али данас знам да сваки велики пут управо тако почиње – присећа се Мисирлићева.
Уместо у канцеларији, своју животну мисију пронашла је тамо где су сузе и осмеси најискренији.
– Што сам више упознавала људе, све сам била сигурнија да је ово мој животни позив. Нисам га пронашла у канцеларији нити у књигама, већ на прашњавим путевима, у забаченим селима, у разговорима са бакама и декама, у дечјим осмесима и у сузама родитеља који после много година први пут добију наду да ће њихова деца одрастати у топлом дому. Данас верујем да човек не бира увек свој пут, некада и пут изабере њега. Важно је само да има храбрости да њиме крене, чак и онда када не зна шта га чека иза следеће кривине – наводи Тамара.
Њена жеља за будућност је врло једноставна, али најснажнија од свих.
– Мене је управо вера водила кроз све ове године, вера у људе, вера да доброта има смисла и вера да једно искрено дело може да промени нечији живот више него што можемо да замислимо. Ако ме данас неко пита шта је мој највећи сан, одговор је исти као и када сам почињала, никада не изгубим ту веру, без обзира на све препреке – искрена је она.
Људи су најлепша књига
А управо та вера цветала је и уз добре приче. Уз наш часопис одрастале су генерације, а детињство не може да се замисли без маште и бајки.
– Детињство је за мене било време када су књиге будиле машту. Волела сам бајке, народне приче и књиге које су носиле неку поруку, јер мислим да свака добра прича остави траг у детету, чак и онда када оно тога није свесно. Занимљиво је да данас и сама имам своју књигу, ,,Слушај своје срце”. Верујем да књига има смисла само ако човека подстакне да буде храбрији, бољи и да више верује у себе и у људе. Мислим да књиге шире видике. Када читамо, учимо да разумемо људе који размишљају другачије, који живе другачије и пролазе кроз неке своје битке, то је велика вредност – наглашава наша саговорница.
Иако су књиге биле њен прозор у свет, због терена данас ређе проналази времена за њих. Ипак, праве животне лекције сада добија на други начин.
– Данас, искрено, немам много времена за читање као некада, јер ми највећи део дана пролази на терену. Али сам схватила да су људи постали моја највећа књига. Свака породица коју упознам, свако дете које загрлим, свака бака или дека са којима седнем да попијем кафу оставе у мени неку нову лекцију. Ниједна књига ипак не може да вас научи животу онолико колико вас науче људи – са осмехом додаје Тамара.
Кад стара кућа постане топао дом
Своју најлепшу причу Тамара исписује својим делима. Када уместо старих и трошних зидова угрожени малишани добију топлу собу, дешава се права магија.
– То је осећај који је тешко описати, јер постоје тренуци које ниједна фотографија, ниједан снимак, нити емисија не могу да пренесу. Када видите дете које први пут улази у своју собу, које трчи кроз кућу и бира где ће ставити свој кревет или своје играчке, тада схватите да градите детињство које је то дете можда годинама чекало – емотивна је Мисирлићева.
Највећа награда долази много касније, када се радови заврше и када се живот заувек промени на боље.
– Најлепши део је оно што се деси када се све заврши и када породицу поново посетим после неколико месеци или година. Тада видите децу која безбрижно одрастају, која имају где да уче, где да се играју и где мирно спавају. Али увек волим да кажем да ниједну кућу нисам направила сама. Иза сваке породице стоје хиљаде добрих људи који су одлучили да некоме буду ослонац – поносно истиче она.
Кад стара кућа постане топао дом
Њено велико срце, поред малишана, посебно куца и за усамљене баке и деке. Од њих, како каже, стално учи.
– Кад ме питају ко су највећи животни учитељи, ја увек кажем баке и деке које сам упознала на терену. Од њих сам научила да човек може да има веома мало, а да опет буде достојанствен, захвалан и да никада не изгуби веру – присећа се Тамара.
Желим да свако дете запамти једну ствар – не морате да будете велики да бисте чинили велика дела.
Тамара Мисирлић
Често тим усамљеним људима није потребна материјална помоћ колико топла реч и сазнање да нису заборављени.
– Њихове реакције ме сваки пут изнова дирну. Некада је довољан један загрљај, разговор или то што је неко одвојио време да их саслуша. Често ми кажу да им помоћ много значи, али да им још више значи што их се неко сетио. Мислим да је усамљеност једна од најтежих ствари које човек може да доживи и зато се трудим да, када седнем са њима, не гледам на сат. Саслушам их, попијемо кафу, причамо о животу и пустим их да осете да некоме заиста значе – објашњава ова млада хуманитарка.
Младим читаоцима „Змаја” Тамара шаље јасну поруку – мудрост која се крије у борама наших старих је непроцењива и морамо је чувати.
– Од њих сам научила да срећа нема много везе са оним што поседујемо. Научила сам да су поштење, рад, породица и образ нешто што време не може да промени и да су то вредности које морамо да сачувамо. Волела бих да деца одрастају уз своје баке и деке, да слушају њихове приче и проводе време са њима, јер се од старијих не учи само како се некада живело, већ како се постаје човек. Мислим да ниједна школа не може да замени мудрост коју носе људи који су иза себе оставили цео један живот – поручује она.
Како да и ти постанеш херој?
За сам крај овог дружења, Тамара је открила тајну правог херојства. Моћ да мењате свет крије се у малим стварима које свако од вас може да уради већ данас:
– Желим да свако дете запамти једну ствар – не морате да будете велики да бисте чинили велика дела. Довољно је да будете добри људи. Поделите ужину са другом који је заборавио своју, одбраните некога кога задиркују, помозите баки да понесе кесе, загрлите пријатеља када је тужан и никада немојте окретати главу пред туђом муком – јасна је њена порука.
Зато, када следећи пут помислите да су хероји само на филмском платну, сетите се њених речи:
– Хероји не настају онда када ураде једно велико дело. Хероји постају они који сваког дана бирају да буду људи. Верујте у добро, јер свет мењају они који имају храбрости да га чине – закључује ова инспиративна девојка.
