Један од највољенијих романа за децу домаће књижевности, „Хајдук у Београду“ Градимира Стојковића, ускоро добија своју филмску екранизацију. Премијера је заказана за 13. новембар, а лик чувеног Григорија Пецикозе Хајдука оживеће млади глумац Тодор Јовановић. У разговору за „Змај“, Тодор открива како се носио са одговорношћу прве екранизације култне књиге, шта је научио од Хајдука и како је било сарађивати са великанима домаћег глумишта.
Вест да ће се наћи у улози уз коју су одрастале генерације код младог глумца је, природно, изазвала огромно узбуђење. Ипак, одмах након почетне радости уследила је и свест о великој одговорности која долази са оживљавањем лика којег свако дете, читајући књигу, замишља на свој начин.
– Наравно, прво осетите узбуђење и радост, то је неизбежно, али одмах затим долази и велика одговорност. Свако ко чита „Хајдук у Београду“ замишља себе у тој улози, а ја сам добио прилику да будем прво екранизовано, заштитно лице Хајдука. То је огромна одговорност која је захтевала много припреме и труда – објашњава Тодор.
Занимљиво је да се са романом први пут сусрео тек након што је добио улогу. На савет редитеља Милана Тодоровића, књигу је прочитао по завршетку снимања. Повезивање са дечаком који одраста осамдесетих година прошлог века није му, како каже, пало тешко. Кључ за разумевање Хајдуковог унутрашњег света пронашао је у искуству које и сам дели.
– Пре свега, помогла ми је лична повезаност са ликом. Будући да живим на релацији Крагујевац – Београд, често осећам оно са чиме се и он суочава приликом доласка из мањег места у престоницу, што је била велика олакшавајућа околност. Поред тога, истраживао сам период осамдесетих, гледао сам филмове, слушао музику и разговарао са родитељима који су тада били Хајдукових година. Кроз те разговоре, филмове и музику успео сам да осетим вибрације тог времена, што ми је олакшало да уђем у лик – прича млади глумац.
„Све би дефинитивно било лепше и боље када бисмо сви били потпуно природни, без маски које се данас често користе“,
Тодор
Хајдукова борба за место у новој средини, за прихватање и пријатељство, универзална је тема са којом се многи млади и данас могу поистоветити. Тодор истиче да је управо та борба, вођена искреношћу, најбољи пут, али и примећује како се друштво често односи према онима који су другачији.
– Све би дефинитивно било лепше и боље када бисмо сви били потпуно природни, без маски које се данас често користе. Нажалост, у свакој друштвеној заједници постоји неко ко је изостављен или се не уклапа, па га други стављају по страни, што је заиста лоше. Мислим да до тога најчешће долази због различитости које околина не може да разуме, а не зато што је та особа лоша – каже Тодор.
Према његовим речима, најважнија порука коју филм шаље данашњим генерацијама јесте управо важност аутентичности и моралних вредности.
– Најважнија порука је да треба бити природан и свој – мислим да је то право мерило вредности. Поред тога, ту је и моралност којом се Хајдук води кроз целу причу. Филм одише топлом атмосфером и пружа леп осећај током гледања – истиче он.
На питање о омиљеним и најтежим моментима са снимања, Тодор без дилеме издваја чувену сцену растанка, али и један физички изузетно захтеван дан.
– Посебно лепа сцена ми је она чувена, где Хајдук испраћа Весну. Што се тиче тешких сцена, ниједна се није издвајала по глумачком захтеву, јер је екипа била фантастична, а редитељ је увек знао да ми све објасни на лак начин. Али физички најтеже ми је било на Кадињачи. Носио сам Весну уз и низ степенице неких 25 пута, на 30 степени, а на себи сам имао прслук, џемпер и фармерке.
„Тренутно су ми омиљени Хајдук и Градимир, али ако бих морао да издвојим неку другу дечију књигу, то би вероватно били Орлови рано лете“,
Тодор
Снимање је за њега било драгоцено искуство, не само због улоге, већ и због прилике да учи од глумачких ветерана попут Слободе Мићаловић, Војина Ћетковића и Николе Која.
– Они су заиста дивни људи и изузетно колегијални. Све време сам се осећао пријатно поред њих. Давали су ми савете и када сам их тражио и када нисам, а сваки је био драгоцен. Време проведено са њима на снимању било је презанимљиво и забавно, упркос послу – присећа се Тодор, додајући да треме пред великанима није било, јер би га то само спутавало.
Слава га, како каже, није променила.
– Ништа се ту много није променило у односу са другарима. Мало је било другачије јер сам доста одсуствовао из школе и друштва, али све је остало исто и увек ћу се трудити да тако и остане.
Осим „Хајдука“, као омиљену дечију књигу издваја класик Бранка Ћопића.
– Тренутно су ми омиљени Хајдук и Градимир, али ако бих морао да издвојим неку другу дечију књигу, то би вероватно били „Орлови рано лете“.
Иако није имао прилику да лично упозна аутора романа, Тодору је, како каже, посебно драга једна чињеница која се тиче Градимира Стојковића, који нас је, нажалост, напустио почетком године.
– Нажалост, нисам имао прилику да га упознам, што ми је јако жао. Ипак, знам да је одгледао део снимљеног материјала и видео како ће филм отприлике изгледати, што ми је неизмерно драго – са сетом закључује Тодор.
Од малих ногу у свету глуме
Иако му је улога Хајдука прва велика главна улога, шеснаестогодишњи Тодор Јовановић није новајлија у свету филма. Глумом је почео да се бави са само четири године. Публика је већ имала прилику да га гледа у запаженим улогама у филму „Такси блуз“ и серији „Хероји“, а радио је и бројне синхронизације цртаних филмова. Ученик Прве крагујевачке гимназије нема дилему да ће његов професионални пут бити Факултет драмских уметности.
