Некада давно, зец и ован склопили су чврсто пријатељство и почели да живе заједно, делећи добро и зло.
Једног дана ован рече зецу:
– Хајде да саградимо кућу!
– Хајде! – одговори зец.
Тако пођоше у шуму по балване и греде. У шуми ован рече:
– Оборићу часком ово дрво!
– Нећеш моћи – рече зец.
– О, како да не! Показаћу ти!… – одговори ован.
Затим узе добар залет, пови рогове и ТРЕС! удари свом снагом и дрво паде. Зец је то гледао у чуду, па помисли: -„Значи, тако се то ради! Па, то могу и ја!“.
И зец стаде испред другог дрвета и рече:
– Оборићу часком ово стабло!
– Нећеш моћи! – рече му ован.
– О, како да не! Показаћу ти!… – одговори зец.
Затим узе добар залет, пови главу и ТРАС! – удари свом снагом у дрво!
Дрво се и не зањиха, остаде да стоји као и раније, али зекина глава није остала на истом месту: потпуно се изгубила између рамена.
Виде ован невољу и помисли како мора помоћи пријатељу, па ухвати врхове зекиних ушију и поче их вући. Вукао је и вукао, док зец не зајаука: „ДОСТА!”
Али ован настави да вуче, све док зекину главу не врати на право место.
Међутим, сада је све било у реду са главом али није било у реду са ушима. Биле су двапут дуже него раније.
И од тада сви зечеви имају двапут дуже уши него тај некадашњи зец, овнов пријатељ.
