Сирото ждребе (одломак)
Аутор: Светлана Велмар Јанковић
Киша је падала већ пети дан.
Није падала – лила је. Ни нос ниси могао да промолиш наполје, а камоли да изиђеш.
Било је несносно. Марко је сваки час гледао кроз мале четвртасте прозоре према небу равномерно прекривеном сивим облацима из којих су се сручивали млазеви. С којег год прозора да је упирао поглед сагледано парче неба изгледало би исто, утапкано у мокро сивило. Сунца није било ни од корова. […] Из великих буради постављених око свих кула и зграда у њиховом граду Прилепу, кишница се преливала. Могао је да захвати колико је хтео од те кишнице у своја мала дрвена ведра, а да га при том нико не опомиње да штеди воду.
Уосталом, сви су због те силне кише били презадовољни. „Пала је баш кад је требало“, говорили су.
„Пала је баш кад није требало“, мислио је Марко.
-Питам се шта ли само смишљаш кад стојиш тако укипљен испод тог прозорчета? И сам видиш да киша још пада и да неће скоро престати.
Његова лепа и строга мајка Јевросима стала је иза њега и миловала га је по коси.
-А шта ако више никада не престане?-Киша? То не може бити.
-Може. Зар није баш тако било у доба кад је живео Ноје? И наш калуђер, отац Симеон ми је причао о томе, а и ти си ми причала. Сигуран сам да је тада падала баш оваква киша.
-А ја сам сигурна да би ти требало да узмеш нешто да радиш, а не да једнако зуриш у облаке. Јеси ли средио подрумче?
-Јесам.
-И нахранио све животиње?
-Јесам.
-Онда се поиграј мало с браћом.
-Гњаве ме, мајко. Још су мали и стално се пекмезе. Не умеју ни да се играју.
-Ни да чујем нећу да рођена браћа могу да те гњаве. Какве су то речи!
-Па Ана их много болје чува од мене. Шта ћу им ја? Одох у подрумче.
-Запамти да изван града не смеш!
-И нећу!
Мајка се насмејала кад је видела којом је брзином Марко истрчао из одаје. И те како би он изван града, али је знао да је то по овој киши немогуће. Није могао непримећен ни у подрумче, а камоли кроз градске капије. Отац је наредио стражарима да по овом невремену нико не сме никуда изван зидина града. А отац је био господар у Прилепу и у околним населјима. Сви су га слушали без поговора. Марка не би пропустили ни по коју цену, јер је он често цео дан лутао по оближњим брдима.
