Жика је пас. Али не било какав пас. Жика је дипломирани заљубљеник у веверице. Диплому је стекао на Шумској академији. У истој оној шуми у којој тумара за веверицама. Свакодневно јурца за њима и покушава да их позове у игру. Јер за њега су све веверице најбоље другарице али то оне не знају. Чим га виде, загребу на дрво. Скакућу са гране на грану као да имају федере на ногама. Уплашене и узлупаног срца, пењу се до највиших висина како би утекле од Жике.
Има једна посебно лепа и брза и зове се Веца. Она најбрже стругне на дрво. А Жика? Остаје тужан испод дрвета да гледа у несташан црвени репић. Али се не љути. Другари се не љуте једни на друге. Спреман је да чека и читаву ноћ. У мрачној шуми. А знате зашто? Зато што му се учинило да му је Веца намигнула својим несташним оком. Можда и није, али он ће је ипак чекати.
