Када се у календару појави 4. октобар, јесен већ почиње да шапуће кроз лишће. То је дан када се свет присећа својих најтиших сапутника, животиња. Од највећег слона до најмањег мрава, од орла који кружи небом до златне рибице у акваријуму, сваки живот заслужује поштовање, пажњу и љубав.
Светски дан животиња установљен је 1931. године, на иницијативу писца и новинара Хајнриха Цимермана, који је веровао да се вредност једног друштва мери по томе како се односи према својим најслабијим члановима. Животиње, често невидљиве у ужурбаности људског света, на овај дан добиле су свој глас.
А тај глас није гласан. Он не виче, не захтева. Он преде, цвркуће, лаје, режи, рже, мјауче, њаче, грокће, муче…. Он нас подсећа да су животиње више од ликова у причама. У њиховом погледу нема осуде, у њиховом присуству нема претварања. Само чиста, тиха радост што смо ту.
У дечјој књижевности, животиње су често хероји. Медведи који чувају снове, сове које носе мудрост, мачке које корачају по стиховима. Али и ван књига, у стварном свету, животиње нас уче ономе што ниједан уџбеник не може. Оне нам показују како се воли безусловно, како се прашта без речи, како се живи у садашњем тренутку.
Зато, на овај дан, нека свака шапа буде загрљена, сваки реп радостан, сваки кљун нахрањен. Нека деца науче да се свет не дели на „наше“ и „њихове“, већ на све који дишу, осећају и воле. Нека родитељи покажу пример, не речима, већ делима.
Једна чинија воде за птице.
Један загрљај за пса.
Једна прича о мачки која је спасила дан.
То су кораци ка свету у којем се сваки живот поштује.
