Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.
Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.
Деди око заблистало
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.
Дете гусле пољубило
П онда пита живо:
„Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?“
„Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо, –
Кад дорастеш, кад размислиш,
Каз ће ти се само!“
