Пас и мачка
Аутор: Гордана Стијачић
У хладу дрвета на много степени,
причала је мачка псу, како га баш цени.
Нема више смисла, да се стално туку,
Фркћу, гребу, јуре, за репове вуку.
Па зар је то живот, отело се „шмрк“,
ако лажем ја, не лаже мој брк!
Потпуно се слажем, имам исти став,
Потврдио куцов и рекао „Ав!“
Потписаће примирје, договор је пао,
У знак добре воље, пас је залајао.
На папир су ставили да за миром вапе,
Као печат на уговор, отиснуше шапе.
Уз ветрић су пролећну слушали тишину,
Док им мишић у очи, не баци прашину.
Зналачки је реко псу ,, наивна си фаца!“,
Уговора нема „појела га маца“.
Молио да де не дира реко, ”мацо пис!“
Ал њој не одгоара ваш компримис.
Она фркну брком, „то ме он клевета“,
Остаци уговора леже код кревета!
Миш је био љубоморан и причао зао,
Видео је нашу срећу папир прогрицкао,
На примирје изгледа стављена је тачка,
Сви се опет воле као ”пас и мачка”.
Мачка јури миша, а њу јури пас,
Да се нађе уговор једини је спас.
По дворишту опет опседно је стање
На помолу није ново благостање.
Знате драги моји, са ове дистанце,
Све се опет мислим чудно је то мало друштванце.
Пролазе им године, недеље и дани,
Живе живот чудан, тако посвађани.
