Било је то одмах после зимског распуста, тек што је почело друго полугодиште четвртог разреда. Напољу снег, учионица топла, понеко кашљуца. Тек на првом часу те среде учитељица уписује час у дневник и каже:
– Децо, данас је одсутна наша Љиљана Перић. Добила је богиње и неће ићи у школу најмање две недеље!
Осврнем се и у клупи иза мене седи само Милена, сама. Заиста нема Љиљане, коју смо сви звали Љиља, а ја понекад, да не чују остали дечаци, Љишка или још тише Маза.
– Срећом, – каже учитељица, – био је распуст, нико од вас није имао контакт са Љиљаном па сам сигурна да неће бити новоинфицираних. Знате децо, ко није прележао богиње може лако да се инфицира од другара који их има. Није то ништа опасно, мало температурице, по телу искоче црвене тачкице које се после пар дана осуше. Мало сврбуцкају…
Деца у разреду се смеју, говоре углас ко је то прегурао. Тек двоје-троје се јавља.
– И ја сам их прележао! – кажем гласније од других.
– Одлично! – ускликне учитељица.
– Ви који сте их прележали, мислим, богиње, можете отићи Љиљани у посету, однети јој крајем недеље списак свих лекција које ћемо до тада обрадити да и она учи док чека на повратак у разред!
Тај дан и онај после њега сам најпажљивије, чак пажљивије него икада пре и после тога, слушао све што нам је учитељица предавала. Никада више нисам толико записивао у школску свеску, по милион пута поподне кући понављао сваку лекцију из свих предмета, а посебно из математике која ме је баш нервирала и коју нисам увек знао. Руку на срце, тада сам је научио и заволео. Мислим, нисам се у њу заљубио, али…
У петак, после петог часа, пред полазак кући, када ми је учитељица рекла да могу после часова отићи до Љиљане да јој покажем све што смо радили у школи и да се она тако договорила са мојом и Љиљанином мамом, био сам потпуно сигуран: ја сам се заљубио!
Заљубио сам се у Љиљану. Кад боље размислим, десило се то још првих дана у првом разреду када сам је повукао за оне кикице испод великих машни, само то баш тада нисам препознао. Волео сам да је задиркујем и да се љути на мене.
Сад ми је јасно да сам у њу био заљубљен и у другом разреду када је на екскурзији пала и изгребала колена па се баш расплакала. Расплакао сам се и ја јер ми је било жао. Чак, плакао сам дуже од ње и стварно је мало фалило да се одљубим јер ми се после смејала.
И док сам журио ка њеној згради иза градског парка, схватио сам да сам у Љиљану био заљубљен и у трећем разреду и пола летњег распуста, јер сам је до одласка на море сваки дан јурио ту у парку.
Најзад стижем пред зграду, трчим уз степенице на други спрат, стан број девет, зврррр.
– Ти си Лазаре. Уђи!
Стојим и гледам у Љиљану: иста плава коса и две кике са стране, исте зелене очи и осмех и пуно, пуно ситних оспица по лицу.
– Шта је, зар се плашиш? Па твоја мама је рекла да си ти прележао богиње – чуди се Љиљана.
– Јесам – проговарам некако. – Јесам…
– Па? – пита ме она док улазим у ходник.
– Па, ето, гледам како ти лепо стоје. То су најлепше богиње које сам видео. Мислим, ти си најлепша девојчица са богињама.
– Их, Лазо, што ти знаш да лупиш!
Можда сам стварно нешто лупио, али мени се учинило да сам јој тако признао да сам заљубљен. И данас, када су богиње прошле и када се Љиљана вратила у разред, у клупу иза мене, кад год је погледам, она се осмехне и шапне:
– Нема их више. Сад ти сигурно нисам најлепша.
– Јеси, јеси. Сада си још лепша!
