Била једном једна коза и имала је седам младих јарића које је волела као што свака мајка воли своју децу. Једног дана пође она у шуму по храну, као што је то увек и чинила, па позва свих седам јарића и рече им:
– Драга децо, ја идем у шуму, па вас морам оставити саме. А ви никоме немојте отварати врата и добро се чувајте злог вука, јер ако уђе, појешће вас све. Тај зликовац се често претвара, али ви ћете га одмах препознати по храпавом гласу и црним шапама.
Јарићи јој рекоше:
– Не брини, мамице, ми ћемо се добро чувати, можеш ићи без бриге.
Коза замекета и мирно крену на пут.
Не прође дуго, а неко закуца на кућна врата и викну:
– Отворите, драга децо, ево ваше мајке, сваком сам понешто донела.
Али јарићи по храпавом гласу препознаше вука и повикаше:
– Нећемо ти отворити, ниси ти наша мама. Она има нежан и мио глас, а твој глас је храпав. Ти си зли вук.
Тада вук оде некаквом трговцу и купи велики комад креде. Кад је поједе, глас му постаде нежан. Онда се врати, покуца на кућна врата седам јарића и викну:
– Отворите, драга децо, ево ваше мајке, сваком сам понешто донела.
Али, како је вук ставио своју црну шапу на прозор, јарићи то опазише па заједно повикаше:
– Нећемо ти отворити, ниси ти наша мама. Она има лепе беле шапе, а твоја шапа је црна. Ти си зли вук.
Тада вук брзо отрча пекару и рече:
– Ударио сам се у ногу, премажи ми је тестом.
Када му пекар тестом премаза шапу, он отрча млинару и рече му:
– Поспи ми шапу брашном.
Млинар, познајући нарав злог вука, одмах помисли:
– Вук хоће некога преварити, – па га хтеде одбити, али вук му рече:
– Ако ми то не учиниш, појешћу те.
Тако се млинар уплаши и забели му шапу брашном.
Онда зликовац дође и по трећи пут на кућна врата седам јарића, покуца им и умилним гласом рече:
– Отворите, децо, дошла је ваша драга мајка и свакоме понешто из шуме донела.
Јарићи повикаше:
– Покажи нам прво шапу, да видимо јеси ли заиста наша драга мајка.
Вук онда стави шапу на прозор и, кад јарићи видеше да је бела, повероваше да је истина то што им вук говори и, мислећи да је њихова мајка, отворише му врата. На њихово велико запрепашћење, уместо мајке, на вратима их дочека велики зли вук.
Када угледаше њега, јарићи се уплашише и стадоше се сакривати куд је које могло. Једно скочи под сто, друго побеже у кревет, треће у пећ, четврто у кухињу, пето у ормар, шесто под корито, а седмо, најмање јаре, сакри се у кутију зидног сата. Али вук их све пронађе и није оклевао ни часа, већ како је које проналазио, једно за другим је гутао. Све осим једног! Само оно најмлађе, сакривено у зидном сату, није пронашао. Најзад, када се тако добро наједе, вук се одгега негде на ливаду, па леже под дрво у хлад и заспа.
Недуго затим врати се и коза из шуме. Али, имала је шта видети! Кућна врата широм отворена, сто, столице и клупа преврнуте, корито слупано, покривач и јастуци покидани и разбацани по поду. Поче одмах тражити своју децу… Дозивала их је редом по имену, тражила их по читавој кући, али од јарића ни трага ни гласа. Најзад, када кроз сузе зовну оног најмлађег, зачу се његов гласић:
– Драга мајко, ево ме у кутији зидног сата, заглавио сам се.
Коза га некако извади, те јој оно исприча како је дошао вук и сву његову браћу појео, а да њега није могао наћи јер се сакрио у зидном сату, а онда, и када је хтео помоћи својој браћи, није могао изаћи оданде, све док га она није извадила. Јадна коза стаде тек онда плакати за свом својом јадном децом. Најзад у своме јаду изађе ван, а јарић истрча за њом. Када стигоше на ливаду, видеше тамо вука под дрветом како лежи и хрче. Тако јако хрче, да се све гране тресу.
Коза га загледа са свих страна и примети да се у његовом препуном трбуху јарићи копрцају.
– Ах, то су моја јадна деца, коју је вук прогутао за вечеру, а још су жива! – закључи она.
Потом посла њиховог најмлађег брата у кућу да јој донесе маказе, иглу и конац.
Коза пререза злом вуку трбух и, само што је направила први рез, једно јаре промоли главу. Како је резала даље, тако су искакали један за другим, свих шест јарића. И сви су били живи и здрави. Каква је то само била радост! Грлили су своју драгу мајку и цупкали од среће. А онда им коза нареди:
– Трчите и брзо накупите камења да овој бездушној звери напунимо трбух док још спава.
Седам јарића послушаше мајку. Пожурише и донесоше камења па их угураше вуку у стомак што су могли више. Онда га коза опет на брзину заши тако да се није ни макао нити шта приметио. Када се вук најзад наспавао, подиже се и поче да се тегли. Но, како је од тешког камења у трбуху невероватно ожеднео, он одмах крену према бунару да се напије воде.
Али, када поче ходати и тетурати се тамо-амо, поче се и камење у његовом стомаку сударати и звецкати. Тада он повика:
– Шта то звечи, шта то лупа у трбуху моме? Или су то јарићи или неко камење?
А кад стиже до бунара и нагне се над воду, тешко камење га повуче доле и стровали се у дубоки бунар, па се утопи. Кад то видеше, седам јарића дотрчаше вичући из свег гласа:
– Вук се утопио! Нема више злог вука! – и од радости седам јарића заплесаше око бунара заједно са својом мајком.
