Драги наши „Змајевци“, док се мирис бадњака и празничне чеснице шири нашим домовима, а срца пуне неком посебном, тихом радошћу, разговарамо с песником чији су стихови деценијама најлепши украс одрастања. Песник Зоран Ђумић Вања, дугогодишњи сапутник нашег часописа, води нас у овом божићном броју кроз снежне сметове свог детињства. То је прича о времену када су се песме училе уз гусле, а прве строфе писале кришом, поред мајке, у топлој кухињи док напољу веје.
Све велике песничке стазе почињу у неком ушушканом „ћошку“ детињства, где се богатство није мерило стварима, већ заједништвом и искреношћу генерације која је стасавала после рата.
– Да би неко постао песник, мора толико тога да се сложи. Основно и главно је имати безбрижно детињство. Ја сам генерација рођена одмах иза рата (1947). У мојој улици, „ћошку“, како смо је звали, било је много деце. Сви смо били подједнако богати – сиромашни, јер нисмо имали ништа. Ипак, живели смо сви задовољни и сви смо се ослањали једни на друге – отпочиње разговор за ”Змај” наш саговорник.
„Све велике песничке стазе почињу у једном топлом ћошку детињства“ – каже Вања, песник који је својим стиховима обележио одрастање генерација.
У том свету, јуначке песме и звук гусала били су прва велика инспирација која се, кроз приче комшија, увлачила у дечју машту.
– У нашем ћошку имали смо два гуслара, Душана Баџу и Благоја Батрићевића; још нисмо знали да читамо, али смо све јуначке песме знали напамет. Благоје је становао насупрот моје куће, тако да сам се гусала наслушао као нико, обично ноћу – објашњава Вања.
Први сусрет са књигом купљеном на киоску отворио је потпуно нови свет, а прве сопствене стихове Вања је записао, скривен од туђих погледа.
– Чим сам научио слова, угледао сам књижицу у киоску, звала се „Орање Краљевића Марка“ и одмах је купио. Била је то моја прва књига. Касније, у четвртом разреду, у кухињи, поред мајке, у топлој просторији, док је напољу снег био до колена, ни сам не знам како, узео сам свеску на уске линије и написао три странице песама о зими. То ми се допало, али никоме нисам рекао – присећа се песник.
Одрастање је за њега и његове другаре било права мала академија креативности. Сами су стварали своје алтернативе за забаву, претварајући свакодневни рад у културне подухвате.
– Другари из мог краја нису били као друга деца. Од швапског алата који се затекао иза рата, направили смо малу радионицу у којој су сељаци поправљали плугове и баштенски алат. Од зарађеног новца куповали смо штампу, „Политикин забавник“ и стрипове, прикупили нешто књига и у једној повећој соби отворили нашу библиотеку у коју су долазили и старији и деца – додаје сарадник „Змаја“.
Оваква дечја иницијатива привукла је чак и пажњу великих листова, а жеља за игром одвела их је и у свет позоришта, смештеног у стару пекару.
– О томе је за „Политику“ писао Мирко Обрадовић, учитељ, уједно и оснивач школског листа „Другови“ који је штампан у боји. Многе школе у Београду и другим градовима сањале су да имају такав лист. Основали смо и улично позориште, направили печат од кромпира и мастила због улазница. Позориште смо сместили у бившу швапску пекару. У осмом разреду сам у „Друговима“ објавио прве две песме – прича Вања.
Кључни моменат догодио се када су у песников књижевни клуб свратили Душко Радовић и тада млади Ршум. Тај сусрет био је пресудан да се стихови из приватних свезака преселе у књиге.
– Прве песме за децу написао сам у нашем књижевном клубу „Крчевине“. Наиме, у Црвенки су гостовали Душко Радовић и тада млади Ршум; довели смо их у наш клуб. Душко је обећао да ће нам помоћи око једне заједничке књиге, а ја сам, по њиховом одласку, инспирисан њиховим стиховима, сео и написао две песме за децу, скоро из цуга, а које никада нисам објавио, мада их чувам и данас. Нису ни лоше. Допале су се мом другу Милану Мрдаљу, тако да сам наставио да пишем – каже песник.
Подршка највећег мајстора наше дечје књижевности стигла је у виду писма које је Вањи отворило врата свих значајних редакција.
– Скупивши неких двадесетак песама, пошаљем их Душку Радовићу на оцену. Убрзо је стигао одговор, а у писму стоји да ће у најскорије време сви листови и часописи објављивати моје песме, само морам да се још мало стрпим и избрусим своје стихове и, ако будем у Београду, да га посетим у „Београђанки“. Како је написао, тако је и било – присећа се Вања.
Тако је почела велика сарадња са „Змајем“ и „Политиком“, а песме су убрзо добиле и своје музичко рухо на најпрестижнијим фестивалима.
– Уследила је прва објављена песма за децу у „Змају“, „Шта раде деца у пролеће“, а већ следеће недеље јављам се у „Политици за децу“ где постајем стални сарадник, као и у „Змају“. Уследиле су и музичке обраде мојих стихова. Први је Мирко Шоуц, који је моју песму уврстио у „Београдско пролеће за децу“, затим низ других фестивала до данас – каже песник.
Сећања га враћају и на велике јубилеје под окриљем Мире Алечковић, као и на тренутке када је као једини дечји песник стајао раме уз раме са књижевним великанима.
– Стигао је и позив од Мире да присуствујем прослави 20 година „Змаја“ у Дому ЈНА. Стиже и позив „Смедеревске песничке јесени“ да учествујем међу десет југословенских песника, и то једини са дечјом песмом, 1974. и 1975. године – истиче Вања.
Иако каже да су му награде мање битне, његов највећи понос остају фестивали које је сам изнедрио, остављајући путоказ за нове таленте из своје Црвенке.
– Немам значајнијих награда, али се много поносим „Булком“, фестивалом песника за децу, чији сам идејни оснивач, али и оснивач са Миланом Мрдаљом, уз подршку Душка Трифуновића и Пере Зупца. Након моје појаве у српском песништву за децу, Црвенка је изнедрила још три значајна имена: Милана Мрдаља, Тодета Николетића и Драгослава Гузину -наглашава песник.
На самом крају, Вања се осврће на тренутак који је за сваког песника врхунац среће – наступ пред највећом међу нама.
– Мој први наступ био је пред Десанком Максимовић у Црвенки, о чему вам шаљем цртицу -закључује Вања.
