Некада давно живели су сиромашни муж и жена на имању неког кнеза, где су радили по цео дан, а добијали су пара тек да преживе. Све што су имали била је њихова колиба у којој су живели и једна мала башта поред куће у којој су садили кромпир.
Једне године кромпир роди боље него икада до тада, па сиромашни човек одлучи да га закопа у песак поред куће како би могао дуже да стоји. Тако кренуше они да копају, али ненадано пронађоше неки стари ћуп… Кад су га отворили, имали су шта да виде – ћуп је био пун златника. Јадни људи су били пресрећни јер им се најзад срећа осмехнула. Онда жена рече:
Жена: Јао, мужу мој, нико нам неће веровати да имамо оволико злата!
Муж: Жено, нико неће ни знати да смо нашли ћуп, јер ако сазнају, доћи ће да нам злато узму. Не смеш никоме говорити шта смо пронашли…
Човек се највише плашио кнеза, јер ако би он сазнао за ћуп са златом, одмах би им га узео зато што су га пронашли на његовом поседу. Зато још једном рече жени да случајно не говори никоме да су нашли златнике.
Сутрадан одоше обоје да раде на кнежевом имању као и обично. Жена није могла да издржи, па рече једној пријатељици са којом је заједно радила:
Жена: Замисли шта нам се јуче десило… Муж и ја копали испред куће у песку и нашли ћуп пун златника.
Пријатељица: Ма немогуће, није ваљда!
Жена: Јесте, јесте, само не смеш никоме рећи да сам ти ово рекла.
Пријатељица није могла да издржи, па исприча све то другој жени, друга трећој, и тако редом, све док реч није стигла и до кнеза. Он позва човека и упита га:
Кнез: Какво си то благо нашао?
Човек: Нисам ништа нашао…
Кнез: Твоја жена је рекла да јеси, да си нашао ћуп пун златника…
Човек: Ма она је то измислила да има шта причати са пријатељицама.
Кнез рече да ће их обоје саслушати за неки дан и да ће га убити ако он лаже, а жена каже истину. Човек се покупи и оде. Кад стиже кући, он рече жени:
Муж: Слушај ме, жено, вечерас ће овуда проћи Турци са псима. Ти се сакриј у подрум да те не нађу, а ја ћу се већ некако снаћи…
Жена брзо оде у подрум, а муж затвори врата за њом. Онда оде до пекара и купи пуно переца, па се врати кући и расеја их свуда око куће. Ујутру оде у подрум по жену и рече јој да су падале переце с неба уместо кише ту ноћ и да иде брзо да их покупи. Она оде и запрепасти се кад виде переце на земљи свуда око куће.
Тај дан опет кнез позва мужа код себе и опет га упита да ли је нашао златнике, а човек му опет рече да је све то измислила његова жена. Онда муж оде кући и рече жени да је кнез полудео, да је побегао из дворца и да га јуре са псима, па да она брзо побегне у подрум. Она послуша и стрча у подрум, а муж затвори врата за њом, па поче да изазива псе из суседовог дворишта. Они почеше да лају, а за њима и пси из других кућа, и на крају је цело село врвело од паса који лају. Кад се смирише, муж оде по жену.
Сутрадан позва кнез обоје, и мужа и жену, код себе па их упита:
Кнез: Да ли сте нашли златнике?
Муж: Нисмо нашли…
Жена: Јесмо, нашли смо ћуп са златницима! – прекиде жена мужа.
Кнез: Значи, лагао си ме ипак. Кажи ми, жено, када сте нашли тај ћуп?
Жена: Пре неколико дана, кнеже, онај дан када су Турци прошли кроз село.
Кнез: Какви Турци, жено, никакви Турци нису пролазили кроз село!
Жена: Ма јесу, кнеже, те ноћи су и падале переце уместо кише.
Кнез: Падале переце уместо кише? Жено, да ли се ти шалиш са мном? Говори када сте нашли ћуп!
Жена: Не шалим се, кнеже, нашли смо ћуп два дана пре него што сте ви полудели, па су вас јурили са псима.
Кнез: Ја полудео? Ма ти си полудела, луда жено! Водите их напоље одмах, ово је безобразлук!
Истераше их обоје напоље, а муж рече жени да није луда, већ да су преварили кнеза да им не би узео златнике. Онда одоше кући срећни, а са оним златом су живели лепо још много година.
